Свјетлост
Ноћ се одавно завила уз скуте града – тако нечујно, а дубоко. Прохладни вјетар се провлачио уским улицама, гласно хуктавши, и подсјећајући да је увелико зима. Сан није испунио топлу просторију, која је горела под сноповима сјветлости једне лампе – бацала је жутило на зид наспрам којег се налазила, уносећи топлоту.
Без најаве, неочекивано, у собу су се почеле увлачити мрачне сјенке носивши хладноћу у својим наручјима. Над јединим дашком свјетлости су почеле играти и скривати једва постојећи сјај. И призор није био језив због тога што је био таман – већ изненадан. Као да је соба била толико бијела, да је дјеловало да не може поцрњети, и толико наша, да се неће отуђити. А пак, сјенке су већ ушле унутра и заклањају дашке свјетлости. Лако их можемо отјерати ако додатно обасјамо собу. На нама је хоћемо ли укључити свјетло.
Кажу да је мржња тиха освета слабих. И заиста, снага лежи у љубави, а не гајењу тмине у срцу и живљењу да бисмо били тама нечије свјетлости у соби снова. Али ипак, мање значи оно што се назире у дубини личности, у односу на оно што се на глас каже, и некоме упути. Често се заборави на то да, иако ријеч није физички опипљива, може бити тежа и од стијене. „Разговор је спона међу људима, можда и једина“, али која се сама и руши и гради – колико год мостова изникло на ријекама различитости, увијек буду крхки и најмање предрасуде га оборе – не зато што му темељи нијесу чврсти, већ зато што је направљен од осјећања.
Ако је Божије биће које се случајно назива човјек створено да воли, шта буди немире и тјера нас да мрзимо? Ни једна понизна ријеч никада неће постати дио слагалице који нам недостаје. Говор мржње је супротан од допуњавајућег парчића личности – то је искривљено огледало наших несигурности; показатељ да је нечије бивствовање довољно да пробуди рат у нама самима, за шта увијек пронађемо хиљаду оправдања. А зар вриједи од свитања до сумрака гледати кроз туђе очи прижељкивајући да будемо у њиховим ципелама, или једноставно с презиром поменути име неког ко, налик нама, живи овај живот по први пут? Када би зидови проговорили, колико прича би испричали о пар наизглед једноставних слогова који су се од њих одбили, а повриједили толико људи, изазвали толико суза и уништили толико односа? Ако би свака злонамјерна ријеч била црне боје, колико би времена прошло, а наши градови били завијени у таму?
Језик је бржи од главе само ако му ми то допустимо. Бити човјек не значи само дисати, већ са сваким издисајем уносити љепоту у нечији живот. Није тешко странцу у пролазу поправити дан једноставним комплиментом, прихватити кривицу уз извињење, рећи неком колико нам значи, нити описати шта осјећамо. Тешко је срушити зидове који су без нашег знања порасли и одвојили нас. Некад не вриједи трошити своју љубав на дубоко укоријењену мржњу. Најбитније од свега је да ми, као појединци, сваке вечери легнемо чистог срца.
„Али и ја сам често повријеђена ријечима. Зашто људи не мисле више о томе шта говоре?“ Када бисмо проводили дане жалећи што нијесмо вољени како ми то желимо, љубав би заиста изгубила смисао. Неће нас сви гледати истим осмијехом или се радовати нашој срећи – али самим тим, ни увијек остати у најближем кругу. Дакле, ако се у ваше животе нагло увуку сјенке, не губите вријеме преиспитујући зашто су такве, или зашто су ту. Само укључите свјетло.
Анастасија Ковачевић, 1. разред Гимназије “Милоје Добрашиновић”, Бијело Поље
