HARTIJA
Ljudi su misleća bića koja svoje misli iskazuju govorom, znakovima ili posebnim simbolima. Ali šta ako imamo misli koje ne možemo izreći i objasniti? One stoje unutar nas, sakrivene pod mnoštvom velova, a svaki je teže ukloniti od onog prethodnog.
Da bih to bolje objasnio, hajde da ti ispričam jednu priču. Ono što ću ti sada ispričati nije za svačije uši. To se čuva samo za one koji čuju najdalji šapat svemira i pjesmu svega što diše. To su posebne uši.
Jednom davno u dalekoj Basri, bio je jedan pisar — mlad, i za ono vrijeme, reklo bi se, vrlo obrazovan. Živio je od toga što je za druge pisao pisma. Niko nije znao tako lijepo da ukrašava slova kao on.
U početku je skromno vrednovao svoj talenat, ali kako su pohvale stizale, njegov ponos je rastao. Uživao je u tim trenucima, toliko je žarko želio da postane lični sultanov pisar, sanjao je o tome.
– Nema ti ravnog! – reče mu Zanatlija.
– Ja ovo ne bih mogao ni za dva, ma šta dva, tri života – smijao se.
Čas je gledao u te lijepe i krivudave linije, čas u Pisara. Pisar je ćutao i čekao isplatu. Računao je da će ga ovaj sigurno častiti koji novčić više.
Zanatlija mu je dao vrećicu sa novcem i uzeo pismo, napravio od njega svitak i stavio ga za pojasom. Bio je to skučen prostor u kojem je radio – mali prozor, sto, tepih, par knjiga i sanduk pun hartije.
Zanatlija napokon reče:
-Slušaj, da li želiš da zaradiš mnogo više?
Pisar je sačekao par trenutaka pa reče:
-Da.
-Odlično, imam za tebe pravi posao, ne ovaj. Sjutra, prije nego što upekne ovo Sunce, nađimo se na trgu ali ponavljam, prije podne, jer je poslije vruće kao u paklu i nemoj kasniti, moram na put.
Bila je to duga neprospavana noć za Pisara.
Sjutradan je došao na ugovoreno mjesto i čekao.
Zanatlija se napokon pojavio vodeći mladog slugu sa sobom koji je noseći neke korpe, nestao skrenuvši u ulicu desno.
-Mir sa tobom, dragi prijatelju. Mogu tako reći, zar ne? – našalio se Zanatlija.
Pisar klimnu glavom, prihvatajući to kao dobar znak.
-Mir sa tobom, prijatelju – odgovori.
Ušli su u jednu malu kafanu i otpočeli razgovor.
-Posmatrao sam te juče, prava je šteta trošiti ovakav talent. Ti ne pripadaš tu. A pošto smo sada prijatelji, ja bih ti predložio da zajedno odemo do Sultana. Predložiću mu da ti da dužnost.
-Zbog čega to radiš?
Zanatlija odgovori polutihim glasom:
-I ja sam nekada boravio na mjestu na kojem nisam pripadao. Bio sam kao ti.
A sada da pređemo na najvažniji dio priče, pratiš li me? I tako dođoše pred Sultana.
Sultan je sjedio mirno, a ipak se činilo da dvorana diše njegovim dahom. Nije odmah gledao Pisara. Umjesto toga, oči su mu bile uperene u Zanatliju.
-Doveo si ga predamnom, a obojica znamo šta to znači. Reci mi, smatraš li da vrijedi? – upita
Zanatlija reče:
-Znam, o vladaru, vrijedi.
Sultan se tada obrati Pisaru:
-Pristupi. Reci mi, ko si ti?
Pisar je tiho rekao:
– Ja sam pisar, gledajući u pod. Srce mu je tuklo u grudima, preznojio se.
Sultan ga je posmatrao prodornim pogledom. Njegova snaga nije ležala u tituli ili raskošnoj odori. On je bio pravi gospodar srca čije su riječi prodirale pravo u dušu, a svaki njegov korak bio je pravedan.
Danas nema više takvih sultana na svijetu, zar ne? Da nastavim priču.
Sultan mu odlučno, ali ljubazno kaza:
-Idi kući Pisaru. Nije tebi mjesto na mome dvoru.
Zanatlija reče Sultanu pažljivo:
-O, svjetlosti svijeta, da li ima nešto što može promijeniti tvoju konačnu odluku i učiniti ovog mladića tvojim vjernim slugom?
Sultan dade svom slugi znak da uzme sa stola jedan list hartije i da to da Pisaru u ruke.
Pisar je držao papir.
Prazan je.
-Želim da dobro pogledaš taj papir i kada to učiniš vrati se da mi kažeš šta si video na njemu. Ali, pazi se, ako pogriješ, slijedi ti sigurna smrt.
-Zanatlijo dovedi ga meni nakon dva dana, a sada idite.
Pisar je došao kući. Slabašnim stiskom drži list i gleda u malu rupicu na zidu. Njegove misli su galopirale umom kao divlji konji prostranstvom. Šaputao je iznova i iznova:
-Ništa… Prazan!
I opet bi se zamislio.
BAM! BAM! BAM!
Neko je lupao na vratima i bio je jako uporan.
– Izvoli …šta želiš?
Zanatlija je svratio da ga obiđe, i kao da se nije iznenadio što tako izgleda.
-Mogu li da uđem na kratko? – upita
-Da, valjda… – reče pisar.
Ušao je i sjeo u ćošak gdje je bila jedna mala stolica.
Pisar mu reče:
-Ne znam ni šta treba da vidim.
Pisarevo stanje je prirodno, to je nešto poput naglog buđenja iz dugog sna. Zbuni te, izgubiš vjeru u svoj um, ništa nije onako kako si ti mislio da jeste. Poigrava se sa tvojom slikom o sebi samom, o svemu oko tebe.
Zanatlija i dalje ćuti.
-Zašto si došao?! Da se sladiš što svojim nogama idem pravo u grob koji si mi ti iskopao?! – poče da udara o sto sa kojeg je odletjelo sve.
Ispred Zanatlijinih nogu skliznu Sultanov papir. Uze ga i poče okretati pa se nasmija.
-Dobro je, zaista dobro. Ja sam zadovoljan – reče Zanatlija. Pisar ga je gledao u nevjerici.
-Ali.. – izusti Pisar
– Prije nego što pomisliš da uživam u tvom ovome, odmah da ti kažem da griješiš. Sultanu si se izgledno dopao čim ti je dao ovo – pokaza na papir.
-M..molim kako to misliš? – promuca
-Pogledaj bolje – reče Zanatlija
-Kako? Pa pogledao sam ga sigurno hiljadu puta! Pokušao sam da razdvojim list, gledao pod raznim uglovima, pod svjetlošću svijeća, na Suncu, na pari, ništa, ničeg nema! O čemu ti govoriš ? – toliko je vikao da je ostao bez glasa najposlije izgubi ravnotežu i sruči se na krevet teško dišući.
-Toliko si bio obuzet cjelinom, da nisi primijetio jednu, nazovimo to, malu grešku. Da li vidiš nešto u lijevom uglu? – upita Zanatlija
Pisar gleda.
Tišina.
-TAČKA! Sada je jasno vidim evo! – uskliknu
-Dobro je, znači, nisi slijep, samo si bio malo pospan. Razumljivo, oslabi čovjeku vid kad živi da ugrabi koji novčić više. – reče.
-Sada moram da idem.
-Zašto? Pa pomozi mi – hajde. Zar bi zaista pustio Sultana da me ubije tek tako, jer, ne zaboravi, ti si mi ovo natovario na vrat! – reče žustro Pisar.
-Nisam. Sve što je trebao da ti se desi, to je i došlo. Ni minut prije, ni minut kasnije. – reče Zanatlija
-Sjutra ću doći po tebe da te vodim Sultanu, reče i ode.
Došli smo do onog dijela priče, gdje ćeš vidjeti jednu veliku borbu čovjeka sa samim sobom. Možda ćeš nešto otkriti u sebi, ali, kao i ovaj naš naivni Pisar, nisi znao da pitaš, za to nema pravih izraza, to je u tebi. Hajde da poslušaš nastavak, može?
Po prvi put se istinski u životu plašio, jer, ono što ga je činilo njim, i nije bilo njegovo.
Cijeli njegov život je sada zavisio od nje.
Nije se mogla podijeliti. Bila je samo jedna.
Vrhovima prstiju prelazio je preko- gotovo kao da može osjetiti njen puls.
A onda… u jednom trenutku glasno uzviknu:
-POČETAK!
-Ova tačka nije slučajnost, iz nje je sve proteklo i nastalo.
– Zar sam toliko glup a zovem se pisarom?
Kada kao djeca učimo da pišemo, mi spuštamo penkalo na prazan list i počnemo iz te prve tačke.
Iz nje nastaje svako slovo, mnoštvo njih, a svako u svojoj suštini imaju početnu tačku bez koje nijedno ne bi postojalo.
Oh..kako sam samo bio u zabludi. Čime li sam se dičio? Što lijepo pišem, ukrašavam slova?
Mislio sam da slova zavise od mene. A sada znam – ona su postojala i prije mene. I poslije.
U svom bunilu i polu snu, zaspa na ivici kreveta.
Sjutra ujutru kako je i obećao, došao je Zanatlija po njega.
Na dvoru ih je čekao Sultan, sedam pisara i četrdeset slugu.
Prišli su. Pisar je stajao nepomično. Čekao je.
-Da li sam spreman… da umrem za ono što sam bio? – pomisli u sebi, osjećajući hladan dah sumnje niz kičmu.
Sultan ga je pogledao prodorno, bez riječi, kao da je čitao svaki njegov strah i svaku skrivenu želju.
-Šta ćeš ostaviti za sobom, Pisaru? – upitao je
Pisar je zastao, gledajući u ruke, kao da u njima drži težinu svog starog života.
-Ne znam… ali znam da ne mogu ostati zarobljen u onome što me sputava.
-Reci mi, na hartiji koju si dobio od mene, šta si pronašao? – upita mirno Sultan.
Pisar tiho reče:
Ovaj papir – pokaza – na njemu nije bilo ničega.
Sultan povisi malo ton:
-Objasni – ali pazi šta ćeš reći.
Svjetlosti svjetova, dugo sam gledao list i nisam našao ništa, ali moj prijatelj – pokaza na Zanatliju – on mi je pomogao da otvorim oči. Ja sam vidio tačku, Sultanu.
Sultan se nasmija zadovoljno.
-Ja sam te onda pitao – Ko si?
Pisar reče mirno:
-Ništa. Došao sam da shvatim šta ostane od mene kad se sve oduzme.
– Pitao sam te – Zašto si tu?
Odgovorio je Pisar:
– Da budem svjedok da je sve, svaka misao, trzaj, dah, pokret odraz jedne misli.
Sultan mu reče:
-Nemamo ništa rođenjem, i ništa ne nosimo nazad osim svojih misli koje će biti ili za ili protiv nas.
– Znaj – ja sam ništa – reče Sultan.
Vidiš li sada šta je jedna misao… koliko treba do nje kopati po sebi i usput krvariti? Mi se vučemo po prašini ovog svijeta kao kakavi psi. Divlji, gladni. Zato sam ti rekao, nije ovo za svačije uši, malo ih je koji čuju šapat.
Ali ja zaboravih najvažnije, nisam se predstavio.
Oprosti.
Moje ime je Pisar, rođen sam davno u dalekoj Basri. Običan sam prosjak, lutam svijetom i šapućem.
Dosta njih ne čuje, ali se nađe uvijek jedan… koji čuje.
Nadam si da si uzeo pouku i da ćeš sam od sebe oduzeti višak koji te sputava da postaneš slobodan čovjek koji ne zavisi od titula, moći, novca, zadovoljstava ovog svijeta; sve to je samo varka.
Vrijeme je, moram da krenem, čeka me put a na njemu još jedan koji spava.
Mir sa tobom, a ako me kada zatrebaš, ja sam uvijek tu, samo šapni.
