PISMA NEISPRIČANIH PRIČA
U tišini školskih hodnika,
gde bi smeh trebao da se čuje,
nasilje se uvlači poput senki,
tama se smeje, srce povređuje.
Zaboravljeni su oni koji pate,
njihove priče ostaju neispričane,
dok suze, skrivene poput tame,
govore o bolu koji zanemarujemo.
Šta nas tera da budemo okrutni?
Je li to slabost ili želja za moći?
Kao da nasilje igra,
a ne srce koje se pod težinom
kao grančica lomi.
Svaka uvreda nosi sramotu,
svaka šala ima svoje teško breme,
osmeh se gasi, nada nestaje,
samopouzdanje se gubi kao
ptica koja se trudi, ali ne može
da poleti.
Hajde da se suočimo sa preprekama,
zidovima predrasuda koje sami gradimo.
Da li je to primer koji smo nasledili?
Da li su to odlike naših uzora?
Kao korenje drveća vezani smo za
ono što nas okružuje.
Možda je to ipak strah od drugačijeg,
nesigurnost što rađa mržnju,
pritisak da se bude najbolji
ili bol što iz prošlosti ganja.
Umesto zidova, gradimo mostove,
pružimo ruke onima koji pate,
slušajmo njihove glasove,
tamo gde tišina vrišti.
Zajedno otkrijmo da svako zaslužuje
šansu za promenu,
jer svaka ruka može biti svetionik u
oluji koja nas razdvaja.
Slušajmo srcem.
Razumevanje može izgraditi snagu,
u kojoj možemo reći: ,,Dosta je!”
Kao reke koje se sudaraju, naš glas
može doneti talase promena.
U srcima se rađaju nesigurnosti,
nedostatak ljubavi i podrške bliskih.
Pritisak i strah čitav život nas teraju
da budemo kruti,
kao livada u sušnoj zemlji,
nasilje raste gde nema razumevanja.
Ne smemo više okretati glavu,
svaki trenutak je prilika za promenu,
da svaka duša bude slobodna,
da svako srce zasija,
da ljubav promeni svet i oslobodi bolne duše.
Za svaku suzu, za svaki krik,
da se čuje njihov glas,
da promena počne od NAS.
Sada je vreme da stanemo zajedno,
da budemo glas onih koji ne mogu da govore.
Kao zora, samo zajedno možemo
Pobediti tminu,
i doneti svetlost gde je mrak nekada
vladao.
Staša Petrušić, učenica VIII razreda
OŠ Kekec, Sutomore
Mentor: Staša Savić
