Zaboraviti nikad neću taj Sandžak krvavi
što caruje u zabludama,
što nad njim se krik prolama.
Putujemo kao čergaši od sela do grada,
puni nam džepovi ispisanih pasoša, srce jada,
a život nam je strašan u skitanju!
Jutros sam zalio korita suzama,
poslednji put sam pomilovao nekadašnja
pojila,
zavriskala je majka krikom što prolama
i mlekom što me je dojila,
molila je da poljubim i zemlju i travu.
Putujemo, tamo je Anadolija…
Zemlja puta daleka,
bolna me misao i strepnja tamo čeka,
da umrem željan
za rekom,
za rodom,
za plodom,
za zemljom što me,
krikom do neba
da ostanem zvala.
