Нада Матовић
Улице старих корака и зидови тишине
Негдје на крају улице сјећања
чујем одјеке старих корака,
ту, баш ту гдје тишина проговара,
бушећи гласно све звучне зидове,
шминкајући сваку пору тужне тмине,
жељна да погледа у очи
све оне који бјеже од истине.
Да л’ кораци жеђи и жеље
могу бити јачи од свих оних мрва
што би да живе у изношеним, старим,
неудобним ципелама труле тишине?
Док пјесма ова спи испод крошње
горке дивље трешње, људи ћуте
у жељи да нико не види њихове грешке.
Под маскама они живот гуше,
не само себи већ свима нама.
А ја и даље слијепо вјерујем
да стихови сваку тишину могу да сруше,
и нећу да живим на дну као те мртве душе.
Грабам гладно сваку кору љубави,
јер једино она нити среће око врата плете
и тражим очајно ону групу ријечи
која руши и најтврђе тишине.
Просипам тако топле ријечи
себи и другима у душу,
више ми ништа није криво
јер волим сваку њежну ријеч
која проговара љупко и живо.
Кораци су стари, а планови нови.
Не, нећу да живим у оном свијету
гдје живе груби окови и људи без части!
О, Боже драги, кад ће већ једном
све маске у воду пасти?
