Tema ovog rada bavi se ulogom medija u ekološkom vaspitanju djece, sa akcentom na psihološke efekte koje medijski sadržaji mogu imati na najmlađe, kao i na moguće pozitivne i negativne implikacije. Ekološko vaspitanje u ranom detinjstvu od suštinskog je značaja za razvoj svesti o očuvanju životne sredine i formiranje odgovornih obrazaca ponašanja prema prirodi. U tom kontekstu, mediji, kao nezaobilazan deo svakodnevnog života dece, imaju potencijal da značajno doprinesu ekološkoj edukaciji, ali i da stvore određene izazove ukoliko sadržaji nisu pažljivo selektovani i usmereni. Rad analizira osnovne pojmove ekološkog vaspitanja, značaj ranog uzrasta za usvajanje ekoloških vrednosti, kao i ulogu ključnih nosilaca tog vaspitanja – porodice, predškolskih ustanova i šire društvene zajednice. Posebno se razmatraju obrazovni ciljevi u oblasti ekologije koji se ostvaruju kroz različite formalne i neformalne vaspitno-obrazovne procese. Drugi deo rada posvećen je analizi odnosa između dece i medija – kako deca percipiraju medijske sadržaje, koliko su medijski pismena, kao i koje vrste sadržaja najčešće prate. Ističe se značaj razvijanja medijske pismenosti još u predškolskom uzrastu, kako bi deca bila sposobna da razumeju, tumače i selektuju informacije koje primaju. Treći deo rada fokusira se na medije kao sredstvo ekološkog vaspitanja. Ističe se edukativna funkcija medija, mogućnost afirmacije ekoloških tema kroz vizuelno i auditivno prilagođene sadržaje, ali i problemi koji nastaju usled zanemarivanja ekoloških tema, prenaglašene dramatizacije ili prikazivanja dezinformacija. Negativni medijski uticaji mogu izazvati pasivnost, anksioznost, pa čak i smanjenje interesovanja za zaštitu životne sredine. U tom smislu, poseban naglasak stavljen je na važnost uloge roditelja i vaspitača u usmeravanju medijskog sadržaja i razvijanju kritičkog mišljenja kod dece. Zaključak rada ukazuje da mediji, ako se koriste promišljeno i sa jasnim obrazovnim ciljevima, mogu biti snažan saveznik u ekološkom vaspitanju dece. Njihov uticaj je naročito efikasan kada se kombinuje sa aktivnim angažovanjem porodice, vaspitača i obrazovnih institucija, čime se doprinosi stvaranju ekološki osvešćene i odgovorne generacije.

Ključne reči: ekološko vaspitanje, deca i mediji, psihološki efekti, medijska pismenost, edukativni sadržaji, vizuelni uticaji, emocionalni razvoj, odgovorno ponašanje, ekologija, digitalna kultura.

Abstract

The topic of this paper deals with the role of the media in the environmental education of children, with an emphasis on the psychological effects that media content can have on the youngest, as well as on possible positive and negative implications. Environmental education in early childhood is of essential importance for the development of awareness of environmental preservation and the formation of responsible patterns of behavior towards nature. In this context, the media, as an indispensable part of children's daily life, have the potential to significantly contribute to environmental education, but also to create certain challenges if the contents are not carefully selected and directed. The paper analyzes the basic concepts of ecological education, the importance of early age for the adoption of ecological values, as well as the role of the key bearers of that education – the family, preschool institutions and the wider social community. Educational goals in the field of ecology, which are achieved through various formal and informal educational processes, are considered in particular. The second part of the paper is devoted to the analysis of the relationship between children and the media – how children perceive media content, how media literate they are, as well as what types of content they most often follow. The importance of developing media literacy in preschool age is emphasized, so that children are able to understand, interpret and select the information they receive. The third part of the paper focuses on the media as a means of environmental education. The educational function of the media, the possibility of affirming environmental topics through visually and auditorily adapted content, but also the problems that arise due to the neglect of environmental topics, exaggerated dramatization or the display of misinformation are highlighted. Negative media influences can cause passivity, anxiety, and even a decrease in interest in environmental protection. In this sense, special emphasis is placed on the importance of the role of parents and educators in directing media content and developing critical thinking in children. The conclusion of the paper indicates that the media, if used thoughtfully and with clear educational goals, can be a strong ally in the environmental education of children. Their influence is particularly effective when combined with the active engagement of families, educators and educational institutions, thus contributing to the creation of an environmentally conscious and responsible generation.

Keywords: environmental education, children and media, psychological effects, media literacy, educational contents, visual influences, emotional development, responsible behavior, ecology, digital culture.

Uvod

U savremenom društvu, mediji imaju nezamenjivu ulogu u oblikovanju stavova, vrednosti i ponašanja pojedinaca, naročito dece koja se nalaze u fazi razvoja i formiranja svog svetonazora. S obzirom na značaj koji tehnologija i mediji imaju u svakodnevnom životu, njihova moć u oblikovanju ekološke svesti kod mladih postaje ključna. Ekološko vaspitanje, kao proces obrazovanja o zaštiti životne sredine i održivom razvoju, sve više prepoznaje medije kao jedan od najvažnijih alata za podizanje svesti i promovisanje ekoloških vrednosti među mladima. Deca, kao budući nosioci društva, imaju poseban uticaj na razvoj i primenu ekoloških principa. Kroz obrazovne programe, igre, crtane filmove i druge oblike medijskog sadržaja, deca se upoznaju s osnovama ekologije, značajem zaštite prirode i odgovornosti prema životnoj sredini. S obzirom na to da deca sve više vremena provode uz digitalne ekrane, bilo da je reč o televiziji, računarima ili pametnim telefonima, mediji postaju ključni kanal putem kojeg se mogu preneti ekološke poruke i vrednosti. Međutim, uloga medija u ekološkom vaspitanju nije samo pozitivna. Mediji mogu imati i negativne efekte, posebno ako se ekološke teme ne obrađuju na adekvatan način ili se zanemaruju u medijskom prostoru. Prekomerna komercijalizacija medijskog sadržaja, neadekvatno predstavljanje ekoloških problema ili izostanak relevantnih informacija može dovesti do toga da deca ne razviju kritički pristup prema pitanjima životne sredine. Takođe, medijski sadržaji koji glorifikuju potrošačke vrednosti i neodržive prakse mogu imati dugoročne negativne efekte na psihološki razvoj i ponašanje dece. U ovom kontekstu, istraživanje uloge medija u ekološkom vaspitanju dece postaje posebno važno. Kako bi mediji postali efikasno sredstvo za edukaciju o ekologiji, potrebno je razumeti njihove psihološke efekte i implikacije. To podrazumeva razmatranje kako različiti medijski sadržaji utiču na emocionalni i intelektualni razvoj dece, kako im pomažu da shvate važnost očuvanja prirode, i na koji način oblikuju njihove navike i stavove prema životnoj sredini. Cilj ovog istraživanja je da se analizira uloga medija u ekološkom vaspitanju, uz naglasak na psihološke efekte koje medijski sadržaji imaju na decu. Takođe, biće razmatrane implikacije koje ovi sadržaji imaju na njihov emocionalni i socijalni razvoj, kao i način na koji mediji mogu doprineti razvoju ekološke svesti i odgovornosti. U tom smislu, razumevanje kako mediji mogu biti korišćeni u procesu ekološkog vaspitanja dece je ključni korak ka unapređenju obrazovanja o zaštiti životne sredine i formiranju ekološki odgovornih generacija.

1. Ekološko vaspitanje dece

Ekološko vaspitanje dece predstavlja ključnu komponentu obrazovnog sistema, koja se bavi razvojem svesti o zaštiti životne sredine i održivom razvoju. Ovaj oblik vaspitanja ima za cilj da decu uputi na odgovorno ponašanje prema prirodi i okolini, te da im prenese osnovne vrednosti o očuvanju prirodnih resursa, biodiverzitetu i značaju ekoloških principa za budućnost planete. Deca su u predškolskom uzrastu posebno osetljiva na spoljnu sredinu i obeležena su velikim potencijalom za usvajanje novih znanja i veština. Ekološko vaspitanje pruža priliku da se već od najranijih dana razvije pozitivan odnos prema prirodi i njenim resursima, kao i da se deca nauče osnovnim principima zaštite životne sredine, kao što su reciklaža, smanjenje otpada, štednja energije i voda, kao i odgovorno korišćenje prirodnih resursa.U savremenom društvu, u kojem se suočavamo s izazovima kao što su klimatske promene, zagađenje, gubitak biodiverziteta i smanjenje prirodnih resursa, važno je da ekološko vaspitanje postane integralni deo obrazovnog procesa. Pravilnim vaspitno-obrazovnim radom moguće je decu naučiti kako da prepoznaju ekološke probleme, ali i kako da nađu načine za njihovo rešavanje. Ovo vaspitanje nije samo usmereno na usvajanje teorijskih znanja, već i na razvoj konkretnih, praktičnih veština i ponašanja koja mogu doprineti očuvanju životne sredine (Vulić, 2015).

Ekološko vaspitanje ne mora biti ograničeno samo na učenje o prirodi. Ono takođe uključuje i podučavanje o međusobnim odnosima u ekosistemima, važnosti biodiverziteta, kao i o tome kako ljudske aktivnosti mogu uticati na okoliš. Kroz aktivnosti koje uključuju promatranje biljaka, životinja i prirodnih fenomena, deca mogu naučiti o povezanim ekološkim procesima i razviti osjećaj odgovornosti za očuvanje planete.Rano ekološko obrazovanje ne podrazumeva samo predavanje o zaštiti prirode, već i praktikovanje ekoloških principau svakodnevnom životu. Ova praksa obuhvata uključivanje dece u aktivnosti poput sadnje biljaka, čišćenja prirodnih prostora, recikliranja, kao i ekoloških igara i eksperimenata. Na ovaj način, deca ne samo da usvajaju teoretska znanja, već ih i primenjuju u svakodnevnim situacijama, razvijajući osećaj odgovornosti i posvećenosti očuvanju životne sredine. Važno je da ekološko vaspitanje bude zajednički poduhvat porodice, obrazovnih institucija i šire zajednice. Roditelji igraju ključnu ulogu u usmeravanju dece prema ekološkim vrednostima, kroz svakodnevne aktivnosti i ponašanja koja daju dobar primer. Isto tako, vaspitači i nastavnici u obrazovnim institucijama mogu obogatiti ekološko vaspitanje kroz edukativne sadržaje, projekte i igre koje će decu motivisati da aktivno učestvuju u zaštiti okoline.

Ekološko vaspitanje dece predstavlja osnovu za izgradnju odgovorne generacije koja će biti svesna važnosti očuvanja životne sredine. Kroz obrazovne aktivnosti koje se baziraju na praktičnom učenju i istraživačkom pristupu, deca će naučiti kako da postanu aktivni i angažovani akteri u procesu zaštite planete, razvijajući u tom procesu i svoje socijalne, emocionalne i intelektualne sposobnosti. Ekološko vaspitanje nije samo edukacija o ekologiji – to je i investicija u bolju, zeleniju budućnost (Petrović, 2021).

1.1. Pojam i značaj ekološkog vaspitanja

Ekološko vaspitanje predstavlja proces usmeravanja deteta ka razumevanju i prihvatanju osnovnih principa zaštite životne sredine, razvijanju svesti o važnosti očuvanja prirode i usvajanju navika koje doprinose očuvanju planete. U pitanju je specifičan vid obrazovno-vaspitnog delovanja koji ima za cilj da kod dece od najranijeg uzrasta razvije odgovoran odnos prema životnoj sredini i prirodnim resursima. U savremenom društvu, koje se suočava sa ozbiljnim ekološkim problemima poput zagađenja vazduha, vode i zemljišta, klimatskih promena, krčenja šuma i gubitka biodiverziteta, značaj ekološkog vaspitanja postaje sve veći. Deca koja u detinjstvu razviju svest o značaju prirode, kasnije će lakše usvojiti ekološke vrednosti i ponašanja koja su u skladu sa održivim razvojem. U tom smislu, ekološko vaspitanje ne podrazumeva samo učenje činjenica o prirodi, već i emocionalnu povezanost s njom, razvijanje osećaja brige, poštovanja i odgovornosti.

Značaj ovog oblika vaspitanja ogleda se i u njegovom uticaju na formiranje celokupne ličnosti deteta. Ekološki obrazovana deca razvijaju empatiju, osećaj za pravdu, solidarnost i spremnost da prepoznaju posledice svojih postupaka na okolinu. Osim toga, kroz različite aktivnosti u prirodi i vezane za prirodu, deca razvijaju motoričke sposobnosti, maštu, radoznalost i sposobnost za posmatranje i istraživanje. Ekološko vaspitanje u predškolskom periodu ima poseban značaj jer su upravo tada deca najprijemčivija za usvajanje novih znanja i formiranje navika. U tom uzrastu, deca lako uče kroz igru, praktične primere i direktan kontakt sa prirodom, pa je zato neophodno da se vaspitači, roditelji i svi učesnici u obrazovno-vaspitnom procesu aktivno uključe u razvoj ekološke svesti kod dece. Ekološko vaspitanje ne predstavlja samo obrazovnu komponentu, već i vrednosnu orijentaciju koja se usađuje još u ranom detinjstvu. Njegova svrha nije samo u informisanju, već i u oblikovanju odnosa prema svetu u kome živimo, kako bi buduće generacije bile sposobne da žive u skladu s prirodom i da se aktivno zalažu za njeno očuvanje (Lukić, 2011).

1.2. Uloga ekološkog vaspitanja u ranom uzrastu

Rani uzrast predstavlja najosetljiviji i najznačajniji period u razvoju deteta, kada se formiraju osnovne navike, stavovi, vrednosti i ponašajni obrasci koji kasnije prate pojedinca tokom čitavog života. U tom smislu, upravo je period ranog detinjstva najpogodniji za početak ekološkog vaspitanja, jer tada dete pokazuje veliku radoznalost, otvorenost za učenje i prirodnu sklonost ka istraživanju sveta oko sebe. Uloga ekološkog vaspitanja u ovom uzrastu ogleda se pre svega u razvijanju svesti kod dece da su deo prirode i da je ona njihovo neposredno okruženje koje treba da poštuju, razumeju i čuvaju. Deca u predškolskom uzrastu još uvek nemaju sposobnost apstraktnog mišljenja, te je neophodno da se sa ekološkim temama upoznaju kroz konkretna iskustva, neposredan boravak u prirodi, igru i primer odraslih. Na taj način, dete ne uči samo da „treba reciklirati“ ili da „ne treba bacati otpad u reku“, već doživljava prirodu kao vrednost, kao nešto što ima sopstvenu lepotu i značaj (Nikolić, 2016).

Ekološko vaspitanje u ranom uzrastu pomaže detetu da razvije emocionalnu povezanost sa prirodom – da se raduje suncu, kiši, drvetu, životinjama, i da iz tog doživljaja izraste osećaj odgovornosti. Kroz vaspitno-obrazovne aktivnosti koje uključuju sadnju biljaka, brigu o životinjama, pravljenje predmeta od recikliranih materijala, posmatranje prirodnih pojava, dete razvija osećaj pripadnosti i uči da njegovi postupci imaju posledice. Takođe, deca uče kako da racionalno koriste resurse – da ne rasipaju vodu, da štede električnu energiju, da čuvaju okolinu čistom. Važno je istaći da u ovom procesu vaspitači i roditelji imaju ključnu ulogu. Oni svojim ponašanjem, stavovima i načinom ophođenja prema prirodi služe kao modeli. Deca upijaju ono što vide, pa ako odrasli bacaju otpad van korpe, ignorišu prirodu ili ne vode računa o njenom očuvanju, teško je očekivati da dete razvije pozitivan odnos prema životnoj sredini. Zbog toga je važno da odrasli budu svesni svoje odgovornosti i dosledno primenjuju ekološke vrednosti u svakodnevnom životu. Uloga ekološkog vaspitanja u ranom uzrastu takođe se ogleda u povezivanju deteta sa zajednicom i razvijanju osećaja kolektivne odgovornosti. Kroz grupne aktivnosti i zajedničke projekte, dete uči da se priroda tiče svih nas i da samo zajedničkim naporima možemo doprineti njenom očuvanju. Time se razvija i osećaj solidarnosti, empatije, kao i svest o ulozi pojedinca u društvu. Ekološko vaspitanje u ranom uzrastu ne treba posmatrati kao dodatni sadržaj u okviru predškolskog programa, već kao njegov sastavni deo. Ono doprinosi ne samo ekološkoj svesti, već i celokupnom razvoju deteta – emocionalnom, socijalnom, kognitivnom i moralnom. Ulaganjem u ovakav oblik vaspitanja u ranom detinjstvu, društvo postavlja temelje za stvaranje odgovornih i savesnih pojedinaca budućnosti.

1.3. Nositelji ekološkog vaspitanja (porodica, vrtić, zajednica)

Ekološko vaspitanje deteta u ranom uzrastu ne može biti izolovana aktivnost koja se odvija isključivo u jednoj sredini, već je to proces u kojem učestvuju različiti faktori i subjekti. Najvažniji nosioci ekološkog vaspitanja su porodica, predškolska ustanova (vrtić) i šira društvena zajednica. Svaki od ovih činilaca ima specifičnu ulogu i doprinosi razvoju ekološke svesti kod dece kroz svakodnevne aktivnosti, modele ponašanja, edukativne sadržaje i vrednosti koje prenosi. Porodica je prvi i najvažniji vaspitni činilac u životu deteta. U njoj dete stiče osnovne navike, stavove i vrednosne orijentacije. Način na koji roditelji postupaju prema prirodi, kako govore o njoj, kako koriste resurse i da li pokazuju brigu za okolinu, direktno utiče na to kako će i dete percipirati prirodu. Ukoliko roditelji redovno recikliraju, štede vodu i energiju, učestvuju u ekološkim akcijama ili provode vreme u prirodi s poštovanjem i pažnjom – dete će to usvojiti kao normalan i poželjan način ponašanja. Takođe, razgovor o prirodi, zajedničke šetnje, sadnja cveća ili briga o kućnim ljubimcima, predstavljaju prilike za razvijanje emocionalne veze između deteta i okoline. Roditelji ne moraju da imaju formalno znanje o ekologiji – važno je da budu svesni svoje uloge i da svojim primerom podstiču dete da poštuje prirodu (Stojanović, 2013).

Vrtić, odnosno predškolska ustanova, ima zadatak da sistematski i stručno pristupi ekološkom vaspitanju. Vaspitači planiraju aktivnosti koje uključuju učenje o prirodi kroz igru, praktičan rad i neposredno iskustvo. Boravak u dvorištu, posmatranje vremenskih pojava, sadnja biljaka, briga o malim životinjama, pravljenje predmeta od recikliranog materijala – sve su to metode kojima se dete uči kako da se ponaša odgovorno prema životnoj sredini. Vrtić je mesto gde se dete socijalizuje i kroz grupni rad razvija osećaj kolektivne odgovornosti. Vaspitači imaju stručnu osposobljenost da prepoznaju razvojne potrebe dece i da im prilagode sadržaje koji podstiču ekološku svest. Takođe, predškolske ustanove mogu organizovati tematske dane, ekološke radionice, izložbe i posete prirodnim lokalitetima, čime dodatno obogaćuju detetovo iskustvo. Zajednica ima široku i višeslojnu ulogu u ekološkom vaspitanju dece. U lokalnoj zajednici se odvijaju brojni procesi i aktivnosti koje deca posmatraju i u kojima mogu da učestvuju – od komunalnih službi koje skupljaju otpad, preko parkova i zelenih površina, do ekoloških akcija i kulturnih događaja posvećenih prirodi. Kada dete vidi da odrasli u njegovoj okolini vode računa o čistoti javnih prostora, sade drveće, popravljaju igrališta, ili organizuju ekološke kampanje – ono dobija poruku da su briga o prirodi i društvena odgovornost poželjne vrednosti. Takođe, lokalni mediji, kulturne institucije, nevladine organizacije i škole mogu kroz saradnju sa vrtićima i porodicama da doprinesu razvijanju ekološke svesti dece. Zajednica time postaje prostor u kome se dete aktivno uči kroz primer i direktno učestvovanje u životu. Saradnja između porodice, vrtića i zajednice je ključna za uspešno ekološko vaspitanje. Kada svi nosioci deluju u istom pravcu, kada dete u svim sredinama dobija slične poruke i kada se ekološke vrednosti primenjuju dosledno – tada se stvara stabilna osnova za razvoj ekološki osvešćene ličnosti. Ekološko vaspitanje je, dakle, zajednički zadatak svih nas, jer samo kroz udružene napore možemo oblikovati generacije koje će odgovorno i savesno brinuti o svetu u kome žive (Pešikan & Kovačević, 2010).

1.4. Obrazovni ciljevi u oblasti ekologije

Ekološko obrazovanje, kao deo šireg koncepta vaspitanja i obrazovanja, ima zadatak da kod dece razvije znanja, veštine, stavove i ponašanja koja su usmerena ka očuvanju prirodne sredine i razumevanju sopstvene uloge u ekološkom sistemu. Obrazovni ciljevi u oblasti ekologije ne odnose se samo na usvajanje teorijskih znanja, već na celovit razvoj ličnosti deteta – podsticanje odgovornosti, saosećajnosti, brige za živa bića i okruženje, kao i sposobnosti za rešavanje problema i donošenje odgovornih odluka. U predškolskom uzrastu, obrazovni ciljevi se formulišu tako da budu razumljivi, konkretni i usklađeni sa razvojnim karakteristikama dece. Najpre, jedan od osnovnih ciljeva jeste upoznavanje deteta sa osnovnim pojmovima o prirodi i njenim procesima. Dete uči da prepozna biljne i životinjske vrste, da razlikuje vremenske pojave, da razume pojmove poput „zagađenje“, „reciklaža“, „očuvanje prirode“ i sl. Ova znanja se stiču kroz igru, boravak u prirodi, posmatranje i praktične aktivnosti, a ne kroz apstraktne definicije. Dalji važan cilj jeste razvijanje emocionalne povezanosti sa prirodom. Deca treba da nauče da vole prirodu, da se raduju njenim pojavama, da osete odgovornost i saosećanje prema svim živim bićima. Emocionalni odnos prema prirodi je osnova za izgradnju trajnih vrednosnih stavova, jer dete neće čuvati nešto što ne doživljava kao blisko i vredno. Upravo zbog toga je važno da se aktivnosti u okviru ekološkog obrazovanja organizuju tako da deca dožive prirodu, a ne samo da o njoj uče.

Jedan od važnih obrazovnih ciljeva je i formiranje ekoloških navika i odgovornog ponašanja. To podrazumeva sticanje praktičnih veština: pravilno odlaganje otpada, štednja vode i struje, briga o biljkama i životinjama, učestvovanje u zajedničkim akcijama čišćenja ili uređenja prostora. Kroz takve aktivnosti, deca uče da i njihovi mali postupci imaju značaj i da mogu doprineti očuvanju okoline. Takođe, obrazovni ciljevi u oblasti ekologije uključuju razvijanje sposobnosti za posmatranje, istraživanje i kritičko mišljenje. Dete se podstiče da postavlja pitanja o svetu oko sebe, da upoređuje, zaključuje, izražava svoje mišljenje i predlaže rešenja za jednostavne ekološke probleme. Na taj način se razvija radoznalost, inicijativa i sposobnost za samostalno učenje, što su osobine važne ne samo za ekologiju, već i za celokupni obrazovni proces. Ne manje važan cilj je i razvijanje osećaja za kolektivnu odgovornost i saradnju. Deca kroz grupne projekte, zajedničke zadatke i timski rad uče da ekologija nije stvar pojedinca, već svih nas. Naučiti dete da deli odgovornost sa drugima, da sarađuje i doprinosi zajedničkom cilju – predstavlja temelj za kasnije aktivno građanstvo i društvenu svest. Obrazovni ciljevi u oblasti ekologije moraju biti usmereni ka formiranju trajnih vrednosti, kao što su poštovanje života, briga za druge, održivost i humanost. Ekološko obrazovanje ne sme da se svede na površno učenje o tome da „ne treba bacati otpad“, već treba da vodi ka stvaranju ekološki osvešćene ličnosti – osobe koja razume posledice svojih dela, promišlja o budućnosti planete i spremna je da deluje u skladu sa tim uverenjima (Ilić, 2018).

2. Mediji i deca

Mediji igraju značajnu ulogu u savremenom društvu, oblikujući mišljenja, ponašanja i stavove, naročito kod najmlađih. Deca, kao specifična socijalna grupa, izložena su različitim vrstama medijskih sadržaja, koji mogu imati dubok uticaj na njihov razvoj, obrazovanje, ali i oblikovanje njihovih vrednosti i ponašanja. U savremenom društvu, gde su mediji prisutni u gotovo svim aspektima života, važno je razmotriti kako deca usmeravaju svoju pažnju prema medijima, kako ih koriste i kakav uticaj oni imaju na njihov psihološki, socijalni i kognitivni razvoj. Uloga medija u životu dece je kompleksna, jer s jedne strane mogu pružiti obrazovne i zabavne sadržaje, dok s druge strane mogu izazvati negativne efekte, posebno ako se ne koriste na odgovarajući način. Mediji, uključujući televiziju, internet, društvene mreže, video igre i druge digitalne platforme, postali su nezaobilazan deo svakodnevnog života, ali njihov uticaj na decu nije jednostavan i jednostavno je klasifikovati kao pozitivan ili negativan.

Jedan od ključnih faktora u razumijevanju uticaja medija na decu je vrsta sadržaja koji deca konzumiraju. Postoje edukativni medijski sadržaji koji mogu podstaći kreativnost, proširiti znanje i razviti kognitivne sposobnosti, dok s druge strane, neprimereni sadržaji mogu izazvati anksioznost, nasilje i zabunu kod dece. Na primer, obrazovni programi i emisije koje se bave prirodnim naukama, umetnošću, muzicom ili društvenim temama mogu doprineti razvoju kritičkog mišljenja, dok prekomerno gledanje nasilnih scena ili neprimerenih sadržaja može imati suprotan efekat. Mediji se često koriste za obrazovne svrhe, posebno kroz obrazovne televizijske emisije, edukativne aplikacije, online igre i e-learning platforme. Deca mogu koristiti ove resurse kako bi se učila novim veštinama, kao i razvijala emocionalnu inteligenciju, kreativnost i socijalnu svest. S obzirom na to da tehnologija postaje sastavni deo svakodnevnog života, važno je da se medijska pismenost učestalo uključuje u obrazovne programe, kako bi deca naučila kako da selektuju relevantne i korisne informacije, a da izbegnu štetne i neproverene sadržaje (Banjac, 2019).

Međutim, osim obrazovnih koristi, mediji imaju i svoje negativne strane, posebno kada su u pitanju prekomerno korišćenje tehnologije i digitalna zavisnost. Duga izlaganja ekranima mogu doprineti smanjenju fizičke aktivnosti, smanjenju socijalnih interakcija u stvarnom životu i negativno uticati na emocionalno zdravlje. Deca koja previše vremena provode pred ekranima mogu imati problema sa spavanjem, pažnjom, kao i sa razvojem socijalnih veština. Prekomerno korišćenje društvenih mreža, u kojima deca često prate uzore koji promovišu nerealne standarde lepote ili popularnosti, može imati ozbiljan uticaj na njihovu samopouzdanje i mentalno zdravlje. Pored toga, deca su posebno osetljiva na marketing i reklamne poruke koje su sveprisutne u medijima. Komercijalne poruke često koriste psihološke tehnike kako bi uticale na decu, čineći ih potrošačima koji teže ispunjavanju nesvesnih želja. Na primer, reklame za igračke, brze hrane i tehnologiju mogu podstaći decu da razvijaju neumerene želje, često stvarajući nerealna očekivanja.

Mediji takođe igraju važnu ulogu u oblikovanju društvenih normi i vrednosti. S obzirom na to da deca provode sve više vremena u digitalnom okruženju, važno je da roditelji, vaspitači i nastavnici imaju jasnu predstavu o tome šta deca konzumiraju, kako bi mogli da pruže odgovarajuće smernice i zaštitu od negativnih sadržaja. Zadatak odraslih je da ne samo da regulišu vreme koje deca provode pred ekranima, već i da ih edukuju o medijskoj pismenosti, kako bi bili u stanju da kritički analiziraju sadržaj koji konzumiraju. Mediji imaju dubok uticaj na decu, kako na njihov razvoj, tako i na oblikovanje njihovih stavova i ponašanja. Kako bi se medijski uticaji koristili na pozitivan način, važno je pružiti deci obrazovne sadržaje koji podstiču njihovu kreativnost, kritičko razmišljanje i emocionalnu inteligenciju, dok se istovremeno minimiziraju štetni efekti. Uloga roditelja, vaspitača i obrazovnih institucija u medijskoj edukaciji i zaštiti od negativnih medijskih uticaja je od ključne važnosti za zdrav i uravnotežen razvoj dece (Jovanović, 2022).

2.1. Uloga medija u savremenom društvu

U savremenom društvu, mediji imaju jednu od ključnih uloga u oblikovanju mišljenja, stavova, vrednosti i ponašanja pojedinaca. Oni predstavljaju glavni izvor informisanja, obrazovanja, zabave, ali i socijalizacije, naročito u kontekstu brzog tehnološkog razvoja i digitalizacije. Mediji danas obuhvataju širok spektar komunikacionih kanala – od tradicionalnih kao što su štampa, radio i televizija, do digitalnih oblika poput internet portala, društvenih mreža, blogova, vlogova i interaktivnih platformi. Uloga medija u savremenom društvu je višeslojna i može se posmatrati kroz više aspekata. Najpre, informativna ulogamedija podrazumeva prenošenje činjenica i događaja od javnog značaja. Građani putem medija saznaju šta se dešava u svetu, svojoj zemlji i lokalnoj zajednici, čime se omogućava njihova aktivna participacija u društvenim procesima. Pored informacija o političkim, ekonomskim i kulturnim dešavanjima, mediji prenose i naučne, obrazovne i ekološke teme, čime doprinose širenju opšteg znanja i svesti o važnim pitanjima (Bandura, 2001).

Druga važna funkcija medija jeste vaspitno-obrazovna uloga, posebno izražena kada su u pitanju deca i mladi. Kroz različite obrazovne emisije, dokumentarne sadržaje, edukativne crtaće i interaktivne sadržaje, mediji utiču na razvoj znanja, ali i na formiranje ličnih stavova i vrednosti. U tom smislu, oni mogu imati značajnu ulogu u promociји humanih, etičkih i ekoloških vrednosti, pod uslovom da su ti sadržaji pažljivo odabrani i prilagođeni uzrastu. Zabavna funkcija medija takođe ima veliki značaj, jer sadržaji koji izazivaju emocije, opuštaju i angažuju pažnju korisnika doprinose mentalnoj relaksaciji i odmoru. Ipak, upravo kroz zabavne sadržaje neretko se prenose poruke koje imaju dublji društveni uticaj – bilo da se radi o promovisanju određenih životnih stilova, potrošačkih navika, rodnih stereotipa ili čak ekoloških vrednosti. Zbog toga je potrebno kritički sagledavati i analizirati te sadržaje, kako bi se razlikovalo ono što je konstruktivno od onoga što može imati štetan uticaj.

U digitalnom dobu posebno dolazi do izražaja interaktivna i participativna uloga medija, koja omogućava korisnicima ne samo da primaju informacije, već i da ih sami kreiraju i dele. Društvene mreže, forumi, komentari, blogovi i video platforme omogućavaju svakom pojedincu da postane aktivni učesnik u javnom prostoru, što može doprineti većoj demokratizaciji informacija, ali i otvara prostor za dezinformacije i manipulaciju. Ne sme se zanemariti ni manipulativna i komercijalna dimenzija medija, koja se sve više ogleda kroz senzacionalizam, širenje lažnih vesti, komercijalizaciju sadržaja i uticaj velikih korporacija na medijski narativ. U tom kontekstu, neophodna je medijska pismenost kako bi pojedinci, a posebno deca i mladi, razvili sposobnost kritičkog mišljenja i prepoznavanja sadržaja koji im se plasiraju. U savremenom društvu, u kojem su mediji prisutni u svakom aspektu života – od porodičnog okruženja do obrazovnog sistema – njihova uloga se ne može posmatrati površno. Oni oblikuju našu svakodnevicu, utiču na način na koji vidimo svet, kako komuniciramo, kako učimo i kako donosimo odluke. Zato je ključno da mediji budu odgovorni, edukativni i orijentisani ka javnom interesu, a korisnici – svesni, kritični i informisani.

2.2. Djeca kao medijska publika

U savremenom digitalnom dobu, deca su od najranijeg uzrasta izložena različitim oblicima medijskih sadržaja i postaju aktivni deo šire medijske publike. Televizija, internet, društvene mreže, video igre, aplikacije i digitalne platforme postali su sastavni deo svakodnevnog života dece, čineći ih ne samo pasivnim primaocima informacija, već sve češće i aktivnim učesnicima u komunikacionim procesima. Deca kao medijska publika predstavljaju specifičnu i osetljivu ciljnu grupu, čiji su kognitivni, emocionalni i socijalni kapaciteti još u razvoju. Zbog toga su podložnija uticajima koje mediji prenose, bilo pozitivnim ili negativnim. Njihova percepcija stvarnosti često se formira na osnovu onoga što vide, čuju ili dožive kroz medijske sadržaje, pa je izuzetno važno razumeti kako ti sadržaji utiču na njihove stavove, ponašanja i vrednosne sisteme. U periodu ranog detinjstva, deca su posebno zainteresovana za vizuelne i zvučne sadržaje, što ih čini sklonim intenzivnom konzumiranju crtanih filmova, animacija i video materijala. Međutim, deca u tom uzrastu još uvek nemaju razvijenu sposobnost da razlikuju stvarno od zamišljenog, pa sadržaji koje gledaju mogu imati snažan uticaj na njihovu emocionalnu stabilnost, ponašanje i poimanje sveta. Na primer, ukoliko se često izlažu nasilnim sadržajima, to može dovesti do normalizacije agresije, dok edukativni programi mogu doprineti razvoju jezika, saosećanja i znanja o svetu oko njih (Piaget, 1962).

Uloga roditelja i vaspitača u ovom procesu je od izuzetnog značaja. Oni treba da budu aktivni posrednici između deteta i medijskog sadržaja – da biraju primerene sadržaje, objašnjavaju poruke koje deca prime, podstiču kritičko razmišljanje i ograničavaju prekomernu upotrebu medija. Pasivno gledanje i nekontrolisano korišćenje digitalnih uređaja može dovesti do brojnih problema – od smanjene koncentracije, problema sa spavanjem, pa do emocionalnih i socijalnih teškoća. Sa razvojem tehnologije, deca sve češće postaju i kreatori medijskog sadržaja – prave video snimke, dele fotografije, komentarišu i komuniciraju putem društvenih mreža. Ovo aktivno učešće može imati pozitivne strane, poput razvijanja digitalnih veština, kreativnosti i samopouzdanja, ali nosi i brojne rizike – izloženost neprimerenim sadržajima, vršnjačko nasilje na internetu, zavisnost od tehnologije i narušavanje privatnosti. Zbog toga je neophodno razvijati medijsku pismenost kod dece još u najranijem uzrastu – učiti ih da prepoznaju različite tipove medija, da razumeju njihove namere, razlikuju činjenice od mišljenja i razvijaju kritički odnos prema informacijama koje primaju.

Takođe, mediji imaju moć da oblikuju identitet deteta, kroz poruke koje se odnose na rodne uloge, telesni izgled, uspeh, stil života i društvene vrednosti. Ukoliko dete konstantno dobija poruke koje nameću nerealne standarde lepote, uspeha i popularnosti, to može negativno uticati na njegovo samopouzdanje, mentalno zdravlje i samopouzdanje. Zato je važno promovisati sadržaje koji afirmišu raznolikost, inkluziju, empatiju i stvarne životne vrednosti. Deca su danas neizbežna publika u medijskom prostoru, često i komercijalna meta marketinških kampanja. Zbog svoje ranjivosti i ograničene sposobnosti kritičkog razumevanja reklamnih poruka, često su podložna potrošačkom uticaju. To dodatno naglašava potrebu za odgovornim i etičkim pristupom medijskih kuća i kreatora sadržaja kada je u pitanju dečja publika. Deca kao medijska publika predstavljaju veoma važan i kompleksan segment društva. Njihova ranjivost zahteva brižan, pažljiv i odgovoran pristup svih aktera – roditelja, vaspitača, obrazovnih institucija, ali i samih medija. Potrebno je ne samo zaštititi decu od štetnih uticaja, već i osnažiti ih da budu aktivni, svesni i kritički orijentisani učesnici savremenog medijskog sveta (Buckingham, 2003).

2.3. Medijska pismenost dece predškolskog uzrasta

U savremenom dobu u kojem su digitalne tehnologije i medijski sadržaji sveprisutni, razvijanje medijske pismenosti postaje ključno još od najranijeg uzrasta. Medijska pismenost podrazumeva skup znanja, veština i stavova koji omogućavaju pojedincima da kritički razumeju, analiziraju, procenjuju i odgovorno koriste medije i medijske poruke. Kada govorimo o deci predškolskog uzrasta, medijska pismenost se odnosi na početno upoznavanje sa osnovama medijskih sadržaja, razvijanje svesti o tome šta su mediji, kako funkcionišu i koji su njihovi potencijalni uticaji. Deca predškolskog uzrasta su veoma radoznala i otvorena za nova iskustva, ali istovremeno i veoma osetljiva i podložna spoljnim uticajima. Njihova sposobnost da razumeju apstraktne pojmove je ograničena, što znači da često ne mogu da naprave jasnu razliku između stvarnosti i fikcije, posebno kada su izloženi animiranim i fantastičnim sadržajima. Upravo iz tog razloga, razvijanje medijske pismenosti kod ovog uzrasta ne podrazumeva klasično učenje o medijima, već postepeno usmeravanje i razvoj osnovne svesti o medijskom okruženju, uz aktivno posredovanje odraslih – roditelja i vaspitača.

Uloga odraslih u razvoju medijske pismenosti kod dece predškolskog uzrasta je od presudnog značaja. Oni treba da budu vodiči i posrednici koji će pomoći detetu da razume šta gleda, da postavi pitanja, izrazi svoja osećanja i razume poruke koje se šalju kroz medijske sadržaje. Na primer, kada dete gleda crtani film, vaspitač ili roditelj može razgovarati sa njim o ponašanju likova, razlikovati šta je dobro a šta loše, šta je moguće u stvarnom svetu a šta nije. Takav pristup podstiče kritičko mišljenje i razumevanje medijskog sadržaja. Medijska pismenost u ovom uzrastu uključuje i razvijanje osnovnih digitalnih veština, kao što su korišćenje pametnog telefona, tableta ili računara pod nadzorom odraslih, prepoznavanje simbola, dugmadi i osnovnih funkcija. Važno je da se deci obezbede kvalitetni i edukativni sadržaji, prilagođeni njihovom uzrastu, jeziku i kognitivnim sposobnostima. Izuzetno je bitno ograničiti vreme koje dete provodi uz ekrane, jer preterana izloženost može dovesti do problema u govorno-jezičkom razvoju, koncentraciji, emocionalnom reagovanju i fizičkom zdravlju (Rideout & Robb, 2019).

Vrtić i predškolske ustanove mogu imati značajnu ulogu u razvijanju medijske pismenosti kroz organizovane aktivnosti koje uključuju gledanje edukativnih sadržaja, crtanje viđenog, dramatizaciju i razgovor o sadržajima. Kroz igru, pesmu, priču i glumu, deca mogu naučiti da prepoznaju poruke, simboliku, pa čak i osnovne elemente manipulacije, kao što su reklame koje ih navode da požele određene igračke ili slatkiše. Time se stvara temelj za kasnije razvijanje složenijih medijskih kompetencija. Takođe, decu treba učiti osnovama bezbednosti u digitalnom okruženju. Iako su deca predškolskog uzrasta pod stalnim nadzorom, važno je da već u tom uzrastu stiču navike koje će ih kasnije štititi u digitalnom prostoru – da ne veruju svemu što vide, da pitaju odrasle kada im nešto nije jasno, da ne otkrivaju lične informacije i da znaju kome da se obrate ako ih nešto uznemiri. Razvijanje medijske pismenosti u predškolskom periodu ne znači opterećivanje dece složenim informacijama, već postepeno usmeravanje ka razumevanju sveta koji ih okružuje, uključujući i svet medija. Kroz razgovor, igru, zajedničko gledanje i komentarisanje sadržaja, dete uči da razmišlja, izražava mišljenje i razvija emocionalnu i socijalnu inteligenciju. Medijska pismenost dece predškolskog uzrasta predstavlja važan segment savremenog vaspitanja i obrazovanja. Ona doprinosi razvoju kritičkog mišljenja, komunikacijskih veština i bezbednog ponašanja u digitalnom svetu. Uz podršku porodice, vrtića i šire zajednice, deca mogu od najranijeg uzrasta da razvijaju zdrav odnos prema medijima i stvore temelje za odgovorno i svesno korišćenje medijskih sadržaja tokom celog života.

2.4. Sadržaji koje djeca najčešće prate

U savremenom digitalnom okruženju, deca predškolskog uzrasta svakodnevno su izložena različitim medijskim sadržajima putem televizije, interneta, mobilnih telefona i tableta. Tehnološki napredak omogućio je lak pristup raznovrsnim informacijama i zabavi, ali je istovremeno postavio izazove kada je reč o kvalitetu, bezbednosti i vaspitnom uticaju tih sadržaja. Važno je razumeti koje sadržaje deca najčešće prate, kako ti sadržaji utiču na njihov razvoj i na koji način odrasli mogu da utiču na izbor i tumačenje istih. Najzastupljeniji sadržaji koje deca konzumiraju su crtani filmovi i animacije. Oni su često vizuelno bogati, dinamični, sa zanimljivim likovima i jednostavnim zapletima, što ih čini izuzetno privlačnim za decu. Mnogi crtani filmovi imaju edukativni karakter, podučavaju osnovnim moralnim vrednostima, kao što su prijateljstvo, poštovanje, iskrenost i saradnja. Međutim, postoje i oni koji sadrže nasilne scene, neprimerene poruke ili agresivne likove, što može negativno uticati na ponašanje i emocionalni razvoj dece. U tom kontekstu, važno je da roditelji i vaspitači pažljivo biraju sadržaje koje deca gledaju i razgovaraju sa njima o porukama koje ti sadržaji prenose.

Druga veoma popularna forma sadržaja su video klipovi na platformama kao što su YouTube i TikTok. Iako je većina dece predškolskog uzrasta još uvek premala da bi samostalno pretraživala internet, mnogi roditelji koriste ove platforme kao sredstvo zabave ili “smirivanja” dece. Deca često gledaju pesme, bajke, recitacije, edukativne klipove, ali i video sadržaje koji nemaju nikakvu vaspitno-obrazovnu vrednost. Brza smena slika, jaka muzika i šareni vizuali lako zaokupljuju dečju pažnju, ali mogu dovesti do hiperaktivnosti, kratkog raspona pažnje i zavisnosti od ekrana ako se koriste bez ograničenja i kontrole. Pored toga, mobilne aplikacije i edukativne igre predstavljaju još jedan vid sadržaja koji deca često koriste. One mogu biti koristan alat za učenje boja, brojeva, slova, jezika i logičkog razmišljanja, ali samo ako su pažljivo odabrane, prilagođene uzrastu i korišćene umereno. Nažalost, mnoge aplikacije su komercijalno orijentisane i pretrpane oglasima, pa mogu odvratiti pažnju deteta od pravog sadržaja ili ga nenamerno izložiti neprimerenim porukama (Strasburger, et al. 2014).

Muzički sadržaji i dečje pesme su takođe izuzetno popularni među decom. Kroz pesmu i ritam, deca razvijaju osećaj za jezik, govor, ritam i pokret. Mnoge dečje pesme sadrže elemente koji podstiču razvoj govora, memorije i motorike, a često imaju i vaspitnu poruku. Ipak, važno je paziti da deca ne slušaju sadržaje koji su namenjeni odraslima, jer pesme sa agresivnim, seksualizovanim ili nepristojnim porukama mogu imati negativan uticaj na njihovo ponašanje i razvoj svesti. Važnu ulogu imaju i knjige i digitalne priče, koje su dostupne u video formatu ili kao audio sadržaji. Deca uživaju u slušanju bajki, priča sa poukom i zanimljivih naracija koje razvijaju njihovu maštu, empatiju i ljubav prema pričanju i čitanju. Digitalne verzije priča često kombinuju naraciju sa animacijom, čime dodatno drže pažnju i omogućavaju interaktivno iskustvo. Treba napomenuti da su deca često izložena i reklamama, koje se pojavljuju u okviru igrica, aplikacija i video sadržaja. Iako ih ne razumeju u potpunosti, reklame mogu snažno uticati na njihove želje, navike i potrošačko ponašanje. Deca počinju da prepoznaju brendove, traže određene proizvode ili igračke, i uče da vrednuju stvari na osnovu marketinških poruka.

3. Mediji kao sredstvo ekološkog vaspitanja

Mediji su postali ključni kanal za širenje informacija i oblikovanje stavova, naročito u savremenom društvu gde tehnologija igra centralnu ulogu u životima ljudi. Kada je reč o ekološkom vaspitanju, mediji predstavljaju moćno sredstvo za podizanje svesti o ekološkim pitanjima i promovisanje održivih praksi. U eri kada se suočavamo sa globalnim izazovima kao što su klimatske promene, zagađenje i gubitak biodiverziteta, efikasna upotreba medija u edukaciji o ekologiji postaje ključna za oblikovanje ekološki odgovornih generacija. Mediji, bilo da su to televizija, radio, internet, društvene mreže ili novine, imaju sposobnost da doprinesu razumevanju ekologije i zaštite životne sredine na širokoj društvenoj skali. Na njima se mogu promovisati informacije o važnosti zaštite prirode, očuvanja resursa, reciklaži, održivom razvoju i mnogim drugim aspektima ekološke svesti. Medijski sadržaji koji se bave temama ekologije mogu u velikoj meri uticati na decu, omladinu i odrasle, podstičući ih na odgovorno ponašanje prema životnoj sredini (UNESCO, 2011).

Mediji imaju posebnu ulogu u obrazovanju dece o ekologiji. Deca, koja su u fazi razvoja svojih vrednosti i stavova, naročito su podložna uticajima medija. S obzirom na to da deca sve više vremena provode gledajući televiziju, igrajući edukativne igre na računarima ili koristeći pametne telefone, mediji postaju prirodni alat za podučavanje o zaštiti prirode i značaju održivog života. Televizijski programi, crtani filmovi, online igre i edukativne aplikacije mogu pružiti deci priliku da se upoznaju s osnovnim ekološkim principima kroz zabavne i interaktivne sadržaje. Pored toga, mnoge organizacije i obrazovne institucije koriste medije kao alat za promociju ekoloških kampanja usmerenih ka deci. Na primer, kampanje o važnosti reciklaže, smanjenja korišćenja plastike ili zaštite ugroženih vrsta, mogu biti vrlo efikasne ako se pravilno plasiraju kroz medije koji su popularni među mladima. Deca često kroz igre, animirane filmove ili emisije, stiču osnovna znanja o tome kako svakodnevne aktivnosti mogu uticati na životnu sredinu, ali i kako mogu doprineti njenoj zaštiti. Na primer, emisije koje uče decu o reciklaži ili očuvanju energije mogu ih motivisati da primene ove principe u svakodnevnom životu, kao što je razdvajanje otpada ili gašenje svetla kada napuste prostoriju.

Mediji nisu samo alat za obrazovanje dece; oni igraju i ključnu ulogu u podizanju ekološke svesti među odraslim osobama. Televizijske emisije, dokumentarci, novinski članci, internet portali i društvene mreže omogućavaju širenje informacija o ekološkim problemima, izazovima i rešenjima. Medijski sadržaji koji se bave temama poput klimatskih promena, zagađenja, očuvanja prirodnih resursa i zaštite divlje faune mogu podstaći ljude na akciju, bilo kroz promenu ličnih navika ili kroz podršku političkim inicijativama koje se bave zaštitom životne sredine. Dokumentarni filmovi o prirodi, ekološkim katastrofama ili životnim pričama ljudi koji se bave zaštitom okoliša mogu imati dubok uticaj na gledaoce i motivisati ih na akciju. Takođe, novinski članci i internet portali pružaju prostor za širenje istraživanja i novosti vezanih za ekologiju, kao i za podsticanje diskusije o ekološkim politikama i zakonodavstvu. Korišćenje društvenih mreža takođe može igrati značajnu ulogu u širenju ekoloških poruka. Mnogi ekološki pokreti koriste društvene mreže kao način za organizovanje i mobilizaciju ljudi na globalnom nivou. Na primer, kampanje za smanjenje upotrebe plastike, promovisanje reciklaže ili podrška održivim praksama u industriji hrane, često počinju kao viralni medijski sadržaji na platformama poput Facebook-a, Twitter-a i Instagrama (Valkenburg & Piotrowski, 2017).

Kroz medije se mogu pokretati i inicijative koje angažuju širu zajednicu u pitanjima zaštite životne sredine. Lokalne medijske kuće, zajedno sa obrazovnim i ekološkim organizacijama, mogu organizovati kampanje za očuvanje lokalnih ekosistema, kao što su čišćenje parkova i plaža, sadnja drveća ili promocija ekološkog turizma. Mediji mogu poslužiti kao platforma za prenošenje informacija o ovim događajima i podsticanje građana da se uključe u aktivnosti zaštite životne sredine. U mnogim slučajevima, mediji mogu pružiti i prostor za debatu i kritičko razmišljanje o ekološkim pitanjima. Na primer, televizijske emisije, radijske debate i online forumi mogu omogućiti građanima da se upoznaju sa različitim perspektivama na ekološke probleme, kao i da aktivno učestvuju u iznalaženju rešenja.

3.1. Edukativna funkcija medija

Mediji danas imaju višestruku ulogu u savremenom društvu, ali jedna od najznačajnijih, posebno kada govorimo o deci i mladima, jeste njihova edukativna funkcija. Edukativna uloga medija podrazumeva njihovu sposobnost da prenose znanje, razvijaju veštine, oblikuju stavove i podstiču intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj pojedinca. U vremenu kada su deca izuzetno izložena različitim medijskim sadržajima, važno je prepoznati i iskoristiti obrazovni potencijal koji mediji nude. Mediji mogu biti dostupni i zanimljivi izvori znanja. Televizijske emisije, edukativni crtani filmovi, obrazovne aplikacije, interaktivne igre, podkasti, dokumentarci i internet platforme pružaju informacije iz različitih oblasti: prirodnih nauka, jezika, umetnosti, ekologije, kulture, istorije, zdravlja i mnogih drugih. Na taj način, dete može da uči o svetu oko sebe na način koji mu je blizak i razumljiv, u skladu sa sopstvenim interesovanjima i tempom razvoja. Edukativna funkcija medija posebno dolazi do izražaja kod dece predškolskog uzrasta, jer u tom periodu dolazi do intenzivnog razvoja govora, mišljenja, pažnje i opažanja. Mediji mogu pomoći u učenju brojeva, slova, boja, oblika, kao i osnovnih pojmova o prirodi, društvu i ponašanju. Na primer, putem edukativnih emisija deca uče da prepoznaju emocije, kako da komuniciraju, reše sukob ili prepoznaju razliku između ispravnog i pogrešnog ponašanja (Bandura, 2001).

Značajna prednost medija jeste njihova interaktivnost i multimedijalnost – korišćenje zvuka, slike, pokreta i boje istovremeno omogućava detetu da na više nivoa doživi i razume sadržaj. To posebno odgovara deci koja uče putem vizuelnog i auditivnog opažanja. Uz pomoć takvih sadržaja, deca lakše usvajaju informacije i razvijaju interesovanje za učenje, što može biti odlična osnova za kasnije obrazovanje. Pored formalnog znanja, mediji prenose i neformalna znanja i životne veštine, kao što su ekološka svest, tolerancija, empatija, nenasilna komunikacija, briga o zdravlju i bezbednosti. Edukativni sadržaji koji promovišu ovakve vrednosti mogu imati snažan vaspitni efekat i pomoći detetu da razvije pozitivne stavove prema sebi, drugima i svetu u kojem živi. Međutim, edukativna funkcija medija ne ostvaruje se sama po sebi. Kvalitet sadržaja, uzrastna prilagođenost, jasnoća poruka i vrednosti koje se promovišu ključni su faktori za to da li će mediji zaista doprineti obrazovanju deteta. Zbog toga je od suštinske važnosti da odrasli – roditelji, vaspitači, učitelji – bude aktivni posrednici u konzumiranju medijskih sadržaja. Oni treba da biraju proveren i kvalitetan materijal, da gledaju sadržaje zajedno sa decom, razgovaraju o onome što su videli i stimulišu dete da postavlja pitanja, izražava mišljenja i povezuje medijske poruke sa stvarnim životom.

Takođe, edukativna funkcija medija može se ojačati ako se mediji uključe kao deo obrazovno-vaspitnog procesa u vrtićima i školama. Na primer, gledanje kratkih edukativnih filmova o ekologiji, higijeni, ponašanju u saobraćaju ili zaštiti životne sredine može biti odličan uvod u teme koje se obrađuju u vaspitnim aktivnostima. Mediji mogu biti i inspiracija za kreativne aktivnosti poput crtanja, dramatizacije, igre uloga i diskusija. Uprkos prednostima, važno je napomenuti da edukativna funkcija medija ne može i ne sme da zameni lično iskustvo, igru, socijalne kontakte i neposrednu interakciju sa okruženjem. Mediji treba da budu dopuna prirodnom učenju kroz igru, istraživanje i komunikaciju, a ne njegova zamena. Takođe, sadržaji moraju biti umereno korišćeni, jer prekomerno izlaganje ekranima može dovesti do pasivnosti, zavisnosti, smanjenja pažnje i emocionalnih problema.

Mediji imaju veliki potencijal kao obrazovni alat, ali samo ako se koriste pažljivo, promišljeno i uz aktivno učešće odraslih. Kada se ispravno usmere, medijski sadržaji mogu značajno doprineti razvoju detetove radoznalosti, znanja, sposobnosti i vrednosti – što je i osnovni cilj svakog vaspitno-obrazovnog procesa (Nikolić, 2023).

3.2. Pozitivni medijski sadržaji o ekologiji

U poslednjim decenijama, pitanje zaštite životne sredine postalo je jedno od ključnih globalnih tema. Mediji, sa svojom velikom moći uticanja na javno mnjenje i oblikovanje stavova, imaju posebnu odgovornost u prenošenju pozitivnih poruka o ekologiji i životnoj sredini. Kada je reč o deci, važno je da mediji ne samo informišu, već i podstiču na odgovorno ponašanje, razvijaju svest o očuvanju prirodnih resursa, kao i o ulozi svakog pojedinca u zaštiti planete. Pozitivni medijski sadržaji o ekologiji obuhvataju različite vrste sadržaja, od edukativnih programa, dokumentarnih filmova, crtanih filmova, pesama, do interaktivnih aplikacija i internet platformi. Ovi sadržaji mogu značajno doprineti razvoju ekološke svesti kod dece predškolskog uzrasta, kao i kod starije dece, i podstiču ih da postanu aktivni učesnici u očuvanju životne sredine. Jedan od najefikasnijih načina da mediji utiču na decu jeste putem animiranih filmova i crtana koji koriste zanimljive priče, likove i avanture kako bi decu uputili na važne ekološke teme. Popularni crtani filmovi kao što su „Finding Nemo“, „Wall-E“ ili „Rio“ obrađuju teme očuvanja mora, smanjenja otpada, kao i brige o ugroženim životinjskim vrstama. Kroz ove filmove, deca uče o važnosti očuvanja prirode, očuvanja biljnog i životinjskog sveta, a sve to na način koji je njima blizak i razumljiv. Animirani likovi često predstavljaju junake koji rešavaju ekološke probleme, što daje deci pozitivan uzor i motivaciju za delovanje u stvarnom životu (Piaget, 1962).

Pored animiranih sadržaja, edukativne emisije na televiziji takođe igraju značajnu ulogu u informisanju dece o ekološkim pitanjima. Programi poput „Plavi planet“ ili „Zeleni svet“ fokusiraju se na teme kao što su globalno zagrevanje, zagađenje, očuvanje biodiverziteta i obnovljivi izvori energije. Ove emisije ne samo da nude informacije o stanju životne sredine, već pružaju i praktične savete kako deca mogu doprineti zaštiti prirode, kao što su reciklaža, smanjenje potrošnje plastike, sadnja drveća ili štednja energije. Kroz ovakve sadržaje, deca ne samo da stiču osnovno znanje o ekologiji, već i razvijaju odgovornost prema planeti. Dokumentarni filmovi o prirodi takođe predstavljaju dragoceni izvor znanja. Filmovi poput „Planet Earth“ ili „Our Planet“, koji prikazuju lepotu prirodnih predela i raznovrsnost života na Zemlji, omogućavaju deci da dožive prirodu na način koji je vizuelno zadovoljavajući i emotivno snažan. Ovi filmovi omogućavaju deci da shvate povezanost svih živih bića i potrebu za njihovom zaštitom. Takođe, prikazuju značaj održivog razvoja i balansiranja ljudskih aktivnosti sa očuvanjem prirodnih resursa (Stojanović, 2022).

Iako su televizija i filmovi izuzetno moćni alati, internet i digitalne platforme postale su nezaobilazni izvori edukacije. Kroz interaktivne igre, aplikacije i edukativne web stranice, deca mogu učiti o ekologiji na zabavan i angažujući način. Na primer, aplikacije koje omogućavaju deci da igraju igre u kojima upravljaju virtuelnim ekosistemima, sade drveće ili čiste plaže, mogu im pomoći da na praktičan način shvate kako njihove akcije utiču na životnu sredinu. Kroz takve igre, deca razvijaju osećaj odgovornosti i shvataju da njihove odluke i ponašanje mogu imati dugoročne posledice. Takođe, pesme i pesmice o ekologiji postale su popularni mediji za podučavanje dece o važnim ekološkim temama. Pesme koje govore o reciklaži, zaštiti životinja, čišćenju prirode ili uštedi energije mogu biti zabavne, ali i edukativne. Kroz pesmu, deca lako usvajaju važne ekološke poruke, a uz to razvijaju i ljubav prema muzici i ritmu. Na primer, pesme poput „Save the Earth“ ili „Recycle Song“ koriste jednostavan jezik i ponavljaju ključne ekološke principe, čineći ih lakim za pamćenje i primenu. Mediji takođe mogu doprineti razvoju kritičkog mišljenja kod dece o ekološkim pitanjima. Sadržaji koji predstavljaju ekološke probleme i njihove posledice na društvo i životnu sredinu podstiču decu da se zapitaju o uzrocima i rešenjima tih problema. Na primer, emisije koje se bave temama kao što su zagađenje vazduha ili klimatske promene, mogu podstaći decu da prepoznaju posledice nesavesnog ponašanja i motivišu ih da traže načine da doprinesu rešavanju tih problema (Valkenburg & Piotrowski, 2017).

Pozitivni medijski sadržaji o ekologiji ne samo da informišu decu, već i motiviraju za akciju. Deca koja se susreću sa takvim sadržajem često postaju pokretači promjena u svom okruženju. Na primer, mogu započeti inicijative u školi, vrtiću ili zajednici za smanjenje otpada, organizovanje akcija čišćenja, sadnju drveća ili reciklažu. Takođe, pozitivni medijski sadržaji o ekologiji mogu da podstaknu decu da postanu aktivni advokati za zaštitu životne sredine, kako u svojoj porodici, tako i šire. Pozitivni medijski sadržaji o ekologiji igraju ključnu ulogu u formiranju ekološke svesti i odgovornog ponašanja kod dece. Kroz edukativne, interaktivne i zabavne sadržaje, deca ne samo da stiču znanje o ekološkim temama, već razvijaju veštine i stavove koji će ih usmeravati ka održivom i odgovornom ponašanju u budućnosti.

3.3. Negativni uticaji i medijsko zanemarivanje ekologije

Iako mediji imaju značajnu ulogu u podizanju ekološke svesti i edukaciji o važnosti zaštite životne sredine, nije sve u njihovoj prezentaciji pozitivno i konstruktivno. U savremenom društvu, mediji često ne prepoznaju ekologiju kao temu koja zaslužuje stalnu pažnju i kontinuiranu promociju, što dovodi do medijskog zanemarivanja ekologije. Pored toga, neki medijski sadržaji mogu imati i negativne uticaje na decu i odrasle, oblikujući njihove stavove i ponašanja na načine koji nisu u skladu sa principima održivog razvoja (Giddens, 2009).

3.3.1. Medijsko zanemarivanje ekologije

Jedan od ključnih problema u medijskom prikazu ekologije jeste zanemarivanje ili marginalizacija ove teme u odnosu na druge društvene i političke probleme. Dok su globalna pitanja poput klimatskih promena, zagađenja i gubitka biodiverziteta od suštinske važnosti, mediji često ne posvećuju dovoljno prostora ili vremena za detaljno izveštavanje o ovim pitanjima. Iako ekologija jeste tema koja povremeno dolazi u centar pažnje, ona često biva zanemarena ili gurnuta u drugi plan, posebno kada su u pitanju dnevno-političke teme koje privlače veći medijski interes. Medijsko zanemarivanje ekologije može se primetiti kroz nedostatak kontinuiranog informisanja o ekološkim problemima, kao i kroz nisku učestalost tematskih emisija, dokumentaraca ili izveštaja koji se bave pitanjima zaštite životne sredine.

U mnogim slučajevima, ekologija se tretira kao marginalna tema koja nije toliko relevantna u poređenju sa temama vezanim za ekonomiju, politiku ili sport. Ovo je posebno izraženo u komercijalnim medijima, koji često preferiraju sadržaje koji imaju veći potencijal za privlačenje publike i generisanje profita, što dovodi do komercijalizacije medijskog prostora na štetu važnih društvenih pitanja kao što je ekologija. Kada mediji zanemaruju ekologiju, deca i odrasli mogu ostati nedovoljno informisani o ozbiljnosti ekoloških problema sa kojima se suočavamo, što može dovesti do nedostatka kritičkog razmišljanja o potrebama za očuvanjem prirode i održivom potrošnjom resursa. Ova nesvesnost može uticati na ponašanje i stavove budućih generacija, čineći ih manje sklonnima da prepoznaju i reše ekološke izazove (Kress & van Leeuwen, 2006).

3.3.2. Negativni uticaji medija na decu i ekološki ponašanje

Dok su mediji u mogućnosti da utiču na decu i formiraju njihove stavove o ekologiji, neki medijski sadržaji mogu imati negativne efekte. Deca su naročito podložna medijskim uticajima, jer su u fazi razvoja i skloni su lakom prihvatanju informacija bez mnogo kritičkog razmišljanja. Mediji koji ne tretiraju ekologiju na pravi način mogu stvoriti lažnu slikuo tome šta je zapravo važno za očuvanje životne sredine, što može dovesti do pasivnosti i neodgovornog ponašanja kod dece. Na primer, neki mediji koriste marketinške tehnike koje prikazuju ekologiju na površinski način, bez pravih naučnih osnova ili sa pojednostavljenim prikazima. Reklame koje promovišu proizvode kao ekološke, iako u stvarnosti nisu, mogu kod dece stvoriti pogrešan utisak da je dovoljno koristiti proizvode koji se samo reklamiraju kao “zeleni”, dok se stvarni ekološki problemi ignorišu. Ovako tretirani medijski sadržaji mogu rezultirati “eko-lajk” kulturom, gde deca i odrasli smatraju da su uradili dovoljno za zaštitu prirode samo kupovinom ekološki označenih proizvoda, dok istinski ekološki problemi ostaju nerešeni. Takođe, mediji često prikazuju ekološke katastrofe i nesreće na alarmistički način, što može izazvati strah i paniku kod dece, ali i dovesti do osjećaja bespomoćnosti i apatije. Umesto da pruže konstruktivna rešenja i motivaciju za akciju, neki medijski sadržaji se fokusiraju samo na prikazivanje problema, bez davanja prostora za diskusiju o mogućim rešenjima (Livingstone, 2009).

3.3.3. Potreba za balansiranim pristupom

Da bi mediji imali pozitivan uticaj na ekologiju, potrebno je da usmjere svoju pažnju na balansiran pristup koji će obuhvatiti i ekološke izazove, ali i praktična rešenja koja deca mogu primeniti. Negativni uticaji medija mogu se smanjiti ako medijski sadržaji budu koncipirani na način da nude edukativne informacije, pozitivne primjere i konkretne savete o tome kako svaki pojedinac, pa tako i deca, može doprineti očuvanju životne sredine. To uključuje promovisanje eko-prijateljskih navika, kao što su reciklaža, ušteda energije, sadnja drveća i smanjenje upotrebe plastike.

Mediji takođe mogu poticati kritičko mišljenje i analizu sadržaja koji se prezentuju, omogućavajući deci da razviju sposobnost razumevanja složenih ekoloških pitanja. Prikazivanje stvarnih ekoloških problema zajedno sa rešenjima može pomoći deci da shvate da, iako su ekološki problemi ozbiljni, postoji mogućnost da se situacija poboljša uz zajednički napor i odgovorno ponašanje. Negativni uticaji medija i medijsko zanemarivanje ekologije predstavljaju ozbiljan izazov u obrazovanju i formiranju ekološke svesti kod dece. Iako su mediji u velikoj meri odgovorni za oblikovanje stavova i ponašanja, njihov uticaj može biti i štetan ako ne pružaju uravnotežene i informativne sadržaje. Da bi se smanjili negativni efekti, potrebno je da mediji prepoznaju svoju ulogu u promociji održivog razvoja i da kontinuirano informišu javnost, posebno decu, o važnosti očuvanja prirode i rešavanju ekoloških problema. Samo kroz odgovoran i edukativan pristup mediji mogu postati alat za pozitivan društveni i ekološki uticaj (Giddens, 2009).

3.4. Uloga roditelja i vaspitača u usmeravanju medijskog sadržaja

Mediji imaju značajan uticaj na razvoj dece, ali njihov uticaj nije samo pasivan – oni oblikuju stavove, ponašanja i razmišljanje najmlađih. Zato je od ključne važnosti da se roditelji i vaspitači aktivno uključe u usmeravanje medijskog sadržaja koji deca konzumiraju. Ova uloga je naročito važna u predškolskom uzrastu, kada se kod dece razvijaju osnovni obrasci mišljenja i ponašanja. Deca u tom periodu ne poseduju razvijene mehanizme za kritičko razmišljanje, pa su stoga podložnija uticaju medija. Pravilno usmeravanje može pomoći deci da iz medija izvuku obrazovne vrednosti, da razvijaju pozitivan odnos prema svetu oko sebe i da prepoznaju odgovornost za očuvanje životne sredine (Cohen & Kelly, 2002).

3.4.1. Uloga roditelja u usmeravanju medijskog sadržaja

Roditelji igraju ključnu ulogu u oblikovanju medijskih navika svoje dece. Oni nisu samo posmatrači medijskog sadržaja, već i aktivni učesnici u procesu selektovanja, analiziranja i komentarisanja onoga što deca gledaju, slušaju ili čitaju. Kroz roditeljsku ulogu u procesu usmeravanja medijskog sadržaja, deca mogu naučiti kako da prepoznaju kvalitetne i edukativne programe, kao i sadržaje koji nisu prikladni za njihov uzrast ili razvoj. Jedan od najvažnijih zadataka roditelja je postavljanje granica i ograničavanje vremena provedenog pred ekranima. Roditelji treba da budu svesni vremena koje deca provode sa medijima, bilo da je reč o televiziji, internetu, video igricama ili društvenim mrežama. Pored toga, roditelji treba da selektuju sadržaje koji su u skladu sa uzrastom deteta i njegovim razvojnim potrebama. Na primer, ekološki sadržaji, dokumentarci ili edukativne emisije koje se bave prirodom i životnom sredinom mogu biti od posebne vrednosti, jer omogućavaju deci da razvijaju ekološku svest i da prepoznaju važne životne vrednosti. Osim selekcije sadržaja, roditelji treba da budu aktivni u razgovoru sa decom o onome što su gledali ili čuli. Diskusija o medijskom sadržaju omogućava deci da razjasne nejasnoće i razvijaju kritički stav prema onome što je prikazano (Levine & Murnen, 2007).

3.4.2. Uloga vaspitača u usmeravanju medijskog sadržaja

Vaspitači, kao stručni radnici koji se svakodnevno bave obrazovanjem i vaspitanjem predškolske dece, takođe imaju ključnu ulogu u usmeravanju medijskog sadržaja. U okviru obrazovnih programa i svakodnevnih aktivnosti, vaspitači mogu koristiti medije kao alat za obrazovanje o ekologiji i održivom razvoju. Kroz planirane aktivnosti, vaspitači mogu deci pomoći da pravilno razumeju ekološke probleme, kao i značaj prirodnih resursa i njihovog očuvanja. Na primer, korišćenje edukativnih filmova, animacija ili multimedijalnih sadržaja koji se bave pitanjima zaštite životne sredine može biti od velike pomoći u razumevanju apstraktnih pojmova, kao što su reciklaža, zagađenje ili klimatske promene. Međutim, vaspitači takođe treba da budu svesni odgovornosti u vezi sa izborom medijskog sadržaja. Oni moraju biti selektivni i voditi računa o tome da sadržaji koje deca gledaju odgovaraju njihovom uzrastu i razvojnoj fazi. Vaspitači treba da budu u stalnoj komunikaciji sa roditeljima kako bi se postigla usklađenost u pogledu medijskih sadržaja koji se koriste i diskutovali o mogućim temama za dalju obradu u vrtiću. Vaspitači mogu uvrstiti i medijsku pismenost kao važan element vaspitno-obrazovnog procesa (Pratt & Davies, 2006).

3.4.3. Saradnja roditelja i vaspitača u usmeravanju medijskog sadržaja

Usmeravanje medijskog sadržaja ne može biti efikasno bez usklađenog delovanja roditelja i vaspitača. Ova saradnja omogućava da se stvori konsistentan pristup u obrazovanju o medijima i ekologiji. Roditelji i vaspitači mogu zajednički razvijati strategije za korišćenje medija u obrazovnom procesu, kao i za kontrolu i selektovanje sadržaja. Saradnja može uključivati i organizovanje edukativnih radionica ili predavanja za roditelje, na kojima bi se razmatrali uticaji medija na decu, kao i mogućnosti za pozitivno usmeravanje medijskog sadržaja. Kroz ove aktivnosti, roditelji i vaspitači mogu razmenjivati iskustva i savete o tome koji su najbolji pristupi u obrazovanju i kako se mogu postići zajednički ciljevi u ekološkom vaspitanju. Takođe, usklađivanje medijskog sadržaja kod kuće i u vrtiću pomaže u stvaranju zajedničkog sistema vrednosti, u kojem deca razumeju važnost ekologije, odgovornog ponašanja i zaštite životne sredine. Kroz ove sinergističke aktivnosti, deca ne samo da postaju svesna ekoloških problema, već razvijaju i pozitivne navike koje će ih voditi kroz ceo život. Usmeravanje medijskog sadržaja je ključni zadatak roditelja i vaspitača, jer samo kroz pažljivo i odgovorno selektovanje sadržaja mogu deca dobiti prave informacije i razviti odgovorno ponašanje prema svetu oko sebe (Cohen & Kelly, 2002).

4. Psihološki efekti medijskog sadržaja na decu

Mediji imaju snažan uticaj na psihološki razvoj dece, jer predstavljaju jedan od glavnih izvora informacija, uzora i vrednosti koje dete svakodnevno prima i usvaja. U uzrastu kada se formiraju ličnost, stavovi, emocije i ponašanja, deca su posebno osetljiva na sadržaje koje gledaju, slušaju ili sa kojima aktivno komuniciraju putem digitalnih tehnologija. Zbog toga, psihološki efekti medijskog sadržaja mogu biti višestruki – i pozitivni i negativni – u zavisnosti od vrste sadržaja, količine vremena provedenog uz medije, kao i od prisustva odraslih koji usmeravaju i tumače poruke. Kada su pažljivo odabrani, medijski sadržaji mogu imati veoma korisne psihološke efekte. Edukativni programi, crtani filmovi sa jasnim moralnim poukama, emisije koje promovišu saradnju, empatiju, zaštitu životne sredine i druge pozitivne vrednosti, doprinose razvoju emocionalne inteligencije, saosećanja, prosocijalnog ponašanja i osećaja odgovornosti. Deca koja prate sadržaje koji afirmišu prirodu, brigu o životinjama, poštovanje različitosti i zajednički rad, često pokazuju veći stepen socijalne svesti i spremnosti da se uključe u aktivnosti koje pomažu zajednici. Takođe, kreativni sadržaji – kao što su edukativne igre, kvizovi, crtani filmovi sa zanimljivim radnjama – stimulišu maštu, razvijaju pažnju i podstiču kognitivni razvoj (Antić, 2012).

Naročito kod ekoloških tema, mediji mogu doprineti razvoju ekološke svesti i osećaja lične efikasnosti. Kada deca vide vršnjake ili junake koji sade drveće, recikliraju, čuvaju vodu ili učestvuju u ekološkim akcijama, javlja se želja za oponašanjem i aktivnim učešćem, što pozitivno utiče na njihovo samopouzdanje i osećaj pripadnosti zajednici. Nažalost, deca su jednako, ako ne i više, izložena negativnim uticajima medijskih sadržaja. Prvi problem je prekomerno vreme provedeno pred ekranom, što može dovesti do problema sa pažnjom, poremećaja sna, smanjene fizičke aktivnosti i socijalne izolacije. Pasivno gledanje sadržaja bez interakcije ili kontrole, posebno u ranom uzrastu, može usporiti razvoj jezika i komunikacionih veština. Drugi važan aspekt su sadržaji koji promovišu nasilje, agresiju, materijalizam, neprimerene vrednosti ili strah. Deca često nemaju kapacitet da razlikuju fikciju od stvarnosti, pa mogu percipirati nasilne ili zastrašujuće scene kao deo stvarnog sveta, što izaziva anksioznost, noćne more, nesigurnost ili agresivno ponašanje u igri i komunikaciji. U kontekstu ekologije, mediji ponekad prenose katastrofične poruke (npr. o klimatskim promenama, uništavanju planete, izumiranju vrsta) na senzacionalistički i zastrašujući način. Iako je važno govoriti o ozbiljnosti problema, deca ne bi trebalo da se suočavaju sa porukama koje u njima izazivaju osećaj bespomoćnosti, krivice ili straha. Ukoliko se ekološke teme predstavljaju isključivo kroz apokaliptične scenarije, postoji rizik od razvoja tzv. „eko-anksioznosti“ – stanja u kojem dete oseća emocionalnu uznemirenost zbog stanja životne sredine, ali bez jasne ideje kako da pomogne. Još jedan negativan aspekt je idealizovana slika stvarnosti koju mnogi mediji prenose – uključujući prikazivanje savršenih života, fizičkog izgleda, potrošačkog ponašanja – što može uticati na samopouzdanje i emocionalnu stabilnost deteta, stvarajući osećaj inferiornosti ili neadekvatnosti (Marković & Savić, 2020).

Ključ za zaštitu dece od negativnih psiholoških uticaja medija jeste aktivna uloga roditelja, vaspitača i nastavnika. Deci je potrebna podrška u razumevanju medijskog sadržaja, kao i u prepoznavanju vrednosti koje se kroz te sadržaje prenose. Zajedničko gledanje, otvoren razgovor, postavljanje pitanja i usmeravanje na kvalitetne izvore, značajno smanjuju rizike i doprinose emocionalnom i intelektualnom razvoju. Pored toga, važno je razvijati medijsku pismenost, kako bi deca naučila da kritički posmatraju medijske poruke, da prepoznaju manipulaciju, stereotipe i razliku između stvarnosti i fikcije. Time se stvara osnova za samostalno i odgovorno korišćenje medija u kasnijem životu (Đorđević, 2014).

4.1. Kognitivni razvoj i medijsko učenje

Kognitivni razvoj deteta odnosi se na način na koji dete uči, razmišlja, rešava probleme, obrađuje informacije i razvija svoje intelektualne sposobnosti. Tokom ranog i školskog uzrasta, deca prolaze kroz različite faze razvoja mišljenja, jezika, pažnje, pamćenja i logike. U savremenom društvu, gde su mediji sveprisutni, oni postaju važan činilac u procesu učenja i mogu imati snažan uticaj na kognitivni razvoj – kako pozitivan, tako i negativan. Medijski sadržaji, ako su kvalitetni i pažljivo birani, mogu znatno doprineti kognitivnom razvoju dece. Televizijske emisije, edukativni crtani filmovi, digitalne obrazovne igre, video-materijali, kvizovi, interaktivne aplikacije i obrazovni sajtovi nude priliku za učenje na zanimljiv, dinamičan i multimedijalan način. Takvi sadržaji stimulišu vizuelno i auditivno pamćenje, razvijaju jezičke veštine, proširuju rečnik, podstiču pažnju i logičko razmišljanje, kao i radoznalost i želju za istraživanjem.

Na primer, deca koja gledaju emisije sa naučnim, ekološkim, kulturnim ili matematičkim sadržajima, mogu steći osnovna znanja o svetu oko sebe još pre nego što uđu u školu. Uz to, digitalne igre koje uključuju rešavanje problema, slaganje, povezivanje uzroka i posledica, logiku ili strategiju, mogu doprineti razvoju apstraktnog mišljenja i koncentracije. Učenje putem medija često uključuje multisenzorno iskustvo – kombinaciju slike, zvuka i pokreta – što doprinosi dubljem i trajnijem usvajanju znanja, posebno kod dece koja lakše uče kroz vizuelne ili auditivne podsticaje. Kognitivni razvoj je ključan za razumevanje složenih koncepata kao što su ekologija, održivi razvoj i ljudski uticaj na životnu sredinu. Mediji mogu pomoći deci da shvate osnovne ekološke pojmove kroz ilustracije, animacije, simulacije i konkretne primere. Kroz ovakve sadržaje, deca razvijaju sposobnost razumevanja apstraktnih tema, kao što su klimatske promene, reciklaža ili biodiverzitet, što možda ne bi bilo moguće samo putem verbalnog objašnjavanja. Na primer, interaktivna animacija o tome kako se plastika razlaže u prirodi može pomoći detetu da shvati zašto je važno da ne baca otpad. Vizuelna prezentacija problema i rešenja omogućava detetu da usvoji znanje koje kasnije može primeniti u stvarnom životu (Milić, 2010).

Uprkos mnogim prednostima, nekritičko i prekomerno korišćenje medija može imati negativne posledice po kognitivni razvoj. Predugo izlaganje brzim, intenzivnim i haotičnim sadržajima – naročito onima koji se često menjaju i nemaju jasnu strukturu – može negativno uticati na razvoj pažnje, sposobnost koncentracije, kao i memoriju i razumevanje. Deca naviknuta na stalnu stimulaciju putem ekrana mogu imati poteškoće u učenju iz tradicionalnih izvora, poput knjiga ili nastavnih materijala. Takođe, pasivno konzumiranje sadržaja (npr. gledanje videa bez interakcije) ima slabiji efekat na učenje od aktivnog učešća, koje podrazumeva razmišljanje, odgovaranje na pitanja, rešavanje zadataka ili kreiranje sopstvenih sadržaja. Za optimalan uticaj medija na kognitivni razvoj, ključno je prisustvo odraslih – roditelja, vaspitača i nastavnika – u procesu medijskog učenja. Njihova uloga je da biraju kvalitetne i uzrastu prilagođene sadržaje, da deci pomažu u razumevanju informacija, postavljaju pitanja, povezuju naučeno sa svakodnevnim životom i podstiču na razmišljanje. Na taj način se deca ne pretvaraju u pasivne potrošače sadržaja, već postaju aktivni učesnici u procesu učenja, što ima dugoročno pozitivan uticaj na njihov intelektualni razvoj i sposobnost samostalnog razmišljanja.

4.2. Emocionalni odgovor dece na ekološke poruke

Ekološke poruke, bilo da dolaze iz medija, obrazovnog sistema ili porodice, mogu imati dubok emocionalni uticaj na decu. Kako se deca razvijaju, oni postepeno formiraju svoj odnos prema svetu oko sebe, uključujući prirodu i životnu sredinu. Kroz različite medijske i obrazovne sadržaje, deca se upoznaju sa problemima kao što su klimatske promene, zagađenje, gubitak biodiverziteta, i slični globalni ekološki izazovi. Ovi sadržaji mogu izazvati različite emocionalne reakcije – od nade i motivacije do straha i stresa. Razumevanje emocionalnih odgovora na ekološke poruke je ključno za izgradnju efikasnih i zdravih strategija ekološkog obrazovanja. Jedan od najčešćih emocionalnih odgovora na ekološke poruke, posebno one koje se odnose na klimatske promene i zagađenje, jeste strah. Deca, kao i odrasli, mogu se osećati preplavljeno negativnim informacijama o stanju životne sredine. Kroz medije i obrazovne programe, deca često mogu naići na zastrašujuće slike i poruke o tome kako su životna sredina i planeta u opasnosti zbog ljudskog delovanja, što može izazvati anksioznost i nesigurnost. Zastrašujuće slike ekoloških katastrofa, poput poplava, požara ili izumiranja vrsta, mogu dovesti do preterane brige, stresa, pa čak i straha od budućnosti. U deci može doći do razvoja „eko-anksioznosti“, što je oblik stresa ili brige koji se odnosi na globalne ekološke probleme. Deca sa izraženim strahom od ekoloških katastrofa mogu osećati bespomoćnost, nesigurnost i nemogućnost da se nose sa problemima sa kojima se suočavaju. Ovo može negativno uticati na njihov svakodnevni život i socijalne odnose, kao i smanjiti njihovu sposobnost da deluju u cilju poboljšanja situacije (Antić, 2012).

Sa druge strane, ekološke poruke mogu izazvati i empatiju i saosećanje prema životnoj sredini i živim bićima. Kroz edukativne sadržaje o zaštiti životinja, očuvanju prirodnih resursa ili brigom o zagađenju, deca mogu razviti dublje emocionalno povezivanje sa prirodom. Deca mogu postati svesna potreba i prava drugih živih bića, kao i važnosti očuvanja ekosistema za buduće generacije. Ovo može podstaći decu na prosocialno ponašanje, poput sadnje drveća, reciklaže, čišćenja prirode ili učenja o održivim praksama. Empatija prema životnoj sredini može takođe izazvati pozitivne emocije – osećaj ponosa i postignuća kada deca prepoznaju da svojim malim, svakodnevnim akcijama mogu doprineti boljoj i zdravijoj planeti. Na primer, dete koje učestvuje u školskom projektu reciklaže može se osećati ponosno zbog toga što doprinosi zaštiti prirode, što može pozitivno uticati na njegov emocionalni razvoj i samopouzdanje. Ekološke poruke koje su pozitivno formulisane, sa jasno definisanim rešenjima i akcijama, mogu izazvati motivaciju za akciju. Umesto da deca dožive ekološke izazove kao neprihvatljive i apokaliptične, poruke koje nude konkretne korake za rešavanje problema mogu im pomoći da se osećaju kao aktivni akteri u zaštiti životne sredine. Kroz ove poruke, deca mogu razviti osećaj osnaženja i sposobnosti da donose pozitivne promene. Ovakav emocionalni odgovor može biti od velikog značaja u prevenciji anksioznosti i stresa, jer deca shvataju da, iako su izazovi veliki, imaju mogućnost da utiču na okolinu. Pomoću roditelja, vaspitača i medijskih sadržaja koji podstiču kreativnost i inicijativu, deca mogu biti motivisana da preduzmu korake kao što su reciklaža, smanjenje potrošnje, sadnja biljaka ili čak organizovanje ekoloških akcija u svojoj zajednici. Ovaj proces omogućava deci da se osete povezani sa zajednicom i da razviju osećaj odgovornosti prema planeti.

Jedan od izazova u ekološkom obrazovanju jeste balansiranje između stvaranja svesti o ozbiljnosti problema i izbegavanja negativnih emocionalnih odgovora. Ako su ekološke poruke previše fokusirane na katastrofične scenarije, deca mogu postati preplavljena, bez nade ili smisla za akciju. Pesimizam i defetizam mogu postati dominantni, što će otežati njihovu sposobnost da prepoznaju i angažuju se u rešenju ekoloških problema. Zbog toga je izuzetno važno da ekološke poruke budu uravnotežene, sa naglaskom na mogućnosti za pozitivnu promenu, uz postavljanje konkretnih ciljeva i akcija koje mogu da pokrenu decu. Fokus na rešenja i pozitivne promene može smanjiti negativne emocije poput stresa i pesimizma, dok podstiče optimizam i proaktivnost. Emocionalni odgovori na ekološke poruke variraju od straha i anksioznosti do saosećanja, empatije i motivacije za akciju. Da bi ekološke poruke bile efikasne u obrazovanju i oblikovanju zdravih emocionalnih odgovora, važno je da se pristupi sa pažnjom, balansirajući informacije o problemima sa pozitivnim rešenjima i akcijama. S obzirom na to da deca usvajaju emotivne odgovore prema prirodi i životnoj sredini, važno je da im se pruže alatke za suočavanje sa strahovima, kao i inspiracija da postanu aktivni čuvari planete (Stojanović, 2013).

4.3. Uticaj vizuelnih i auditivnih stimulansa

Vizuelni i auditivni stimulansi igraju ključnu ulogu u svakodnevnom iskustvu dece, jer oni oblikuju način na koji percipiraju svet oko sebe, usmeravaju pažnju i utiču na emocionalne i kognitivne reakcije. Mediji, kao važan kanal za prenos informacija i zabave, koriste ove stimuluse kako bi preneli poruke, privukli interesovanje i podstakli različite reakcije. Razumevanje njihovog uticaja na razvoj dece je od esencijalne važnosti, jer se kroz interakciju sa medijima deca oblikuju intelektualno, emocionalno i socijalno. Vizuelni stimulansi uključuju slike, boje, oblike, pokrete i vizuelne efekte koji decu podstiču na određene reakcije. Zbog činjenice da deca u svom ranom uzrastu razvijaju sposobnost obrade vizuelnih informacija, ovaj oblik stimulacije ima značajan uticaj na njihov razvoj pažnje, pamćenja, mašte i razumevanja.

Boje i oblici igraju ključnu ulogu u emocionalnim i kognitivnim odgovorima na vizuelne sadržaje. Na primer, svetle boje poput crvene, žute i narandžaste mogu izazvati osećanje uzbuđenja, radosne reakcije ili pažnje, dok hladnije boje poput plave i zelene mogu imati smirujući efekat. U edukativnim medijskim sadržajima, boje se često koriste da usmere pažnju na važne informacije i motivišu decu da se fokusiraju na određene detalje. Kroz crtane filmove i animirane sadržaje, deca se suočavaju sa dinamičnim vizuelnim stimulansima koji im omogućavaju da se usmere na radnju i likove. Ove animacije često kombinuju svetle boje i brze promene pokreta, što može povećati nivo uzbuđenja i motivacije. Iako animirani sadržaji mogu biti edukativni, previše brze promene u animacijama mogu smanjiti sposobnost koncentracije i razviti naviku brzog skakanja sa jedne aktivnosti na drugu, što može uticati na sposobnost deteta da se fokusira na duže i manje stimulativne zadatke. Korišćenje vizuelnih simbola i ikona, kao što su emotikoni, grafike i vizuelni prikazi, sve je prisutniji u medijima. Ovi simboli mogu pomoći deci da brzo prepoznaju i povežu informacije, ali u prekomernim količinama mogu smanjiti sposobnost dubljeg razumevanja i analize sadržaja. Zbog toga je važno da vizuelni stimulansi budu usmereni na stvaranje jasnih, ali ne i pretrpanih prikaza, koji omogućavaju deci da se fokusiraju i razmišljaju o informacijama na smislen način. Auditivni stimulansi uključuju zvuke, muziku, govor i zvučne efekte, koji imaju snažan uticaj na emocije i pažnju. Zvukovi i tonovi mogu podstaknuti ili smiriti detetove emocije, kao i poboljšati ili otežati koncentraciju i procesiranje informacija (Pešikan & Kovačević, 2010).

Muzika je jedan od najvažnijih auditivnih stimulansa u medijima. Ritam i melodija mogu imati snažan uticaj na emocije deteta. Srećna, brza muzika može podstaći osećanje radosti, energije i motivacije, dok mirna, spora muzika može izazvati smirenost i opuštanje. U edukativnim programima, pesme i ritmovi se često koriste za lakše pamćenje informacija, kao što su brojevi, abeceda ili ekološke poruke, jer muzika poboljšava memoriju i angažuje decu. Na način na koji dete reaguje na zvuke snažno utiče i ton glasa osobe koja govori. Na primer, topli, ljubazni tonovi mogu stvoriti osećaj sigurnosti, dok oštri ili nervozni tonovi mogu izazvati stres ili anksioznost. Kada deca slušaju edukativne emisije ili priče, ton glasa naratora može da utiče na njihov emocionalni odgovor. Tople i podsticajne glasovne interpretacije mogu motivisati decu da postanu angažovana i zainteresovana za sadržaj. U mnogim medijskim sadržajima, zvučni efekti su ključni za izgradnju atmosfere i podsticanje emocionalnog angažovanja. Na primer, zvukovi prirode (kiša, šum vetra, cvrčci) mogu podstaći decu da razviju emocionalnu povezanost sa prirodom i ekološkim temama. Međutim, prekomerno korišćenje naglih ili preglasnih zvučnih efekata može izazvati nelagodnost, uznemirenost ili povećanje nivoa stresa, naročito kod mlađe dece.

Kombinacija vizuelnih i auditivnih stimulansa u medijskim sadržajima stvara jedinstvenu sinergiju koja može značajno povećati efektivnost učenja i emocionalnih reakcija. Na primer, multimedijski pristupi u obrazovanju koriste slike, zvukove, muziku i tekst da stvore interaktivno okruženje koje deci pomaže da usvoje nove informacije, rešavaju probleme i razvijaju veštine. Kada su vizuelni i auditivni stimulansi usklađeni sa ciljem sadržaja (na primer, ekološke poruke koje kombinuju slike prirode sa zvučnim efektima vetra i zvucima ptica), deca mogu bolje da se povežu sa temom i razviju emocionalnu svest i odgovornost prema životnoj sredini. Međutim, prekomerna stimulacija može imati suprotan efekat, jer deca mogu postati preopterećena, što dovodi do smanjenja pažnje i efikasnosti u učenju. Vizuelni i auditivni stimulansi imaju dubok uticaj na decu, oblikujući njihove emocionalne odgovore, pažnju, pamćenje i učenje. U medijima, ove stimulacije koriste se za angažovanje dece, razvijanje njihovih kognitivnih sposobnosti i podsticanje socijalnih i emocionalnih reakcija. S obzirom na to, važno je pažljivo birati medijske sadržaje koji koriste ove stimuluse na način koji doprinosi zdravom razvoju deteta, pružajući ravnotežu između angažovanja i potrebe za smirenim, koncentrisanim učenjem (Ilić, 2018).

4.4. Mediji kao motivacija za ekološko djelovanje

Mediji igraju ključnu ulogu u oblikovanju stavova, ponašanja i vrednosti društva. U kontekstu ekologije, mediji mogu biti moćan alat za podsticanje ekološke svesti i motivisanje ljudi, uključujući decu, da se angažuju u zaštiti životne sredine. S obzirom na to da je ekološki problemi poput klimatskih promena, zagađenja i gubitka biodiverziteta u porastu, mediji imaju odgovornost da informišu, edukuju i podstiču ljude na konkretne akcije koje mogu doprineti rešavanju tih problema. U ovom procesu, mediji mogu delovati kao motivatori koji podstiču ljude na ekološko delovanje kroz različite kanale i strategije. Jedan od najvažnijih načina na koji mediji mogu motivisati ekološko delovanje jeste kroz edukativne sadržaje. Kroz televizijske emisije, dokumentarce, online platforme i društvene mreže, mediji mogu pružiti informacije o ozbiljnosti ekoloških problema i načinima na koje pojedinci mogu doprineti njihovom rešavanju. Pored toga, edukativne kampanje u medijima, koje koriste vizuelne i auditivne stimuluse, mogu efikasno podstaći promene u ponašanju. Sadržaji koji prikazuju konkretne načine smanjenja ekološkog otiska, kao što su reciklaža, smanjenje potrošnje plastike, ili korišćenje obnovljivih izvora energije, mogu pomoći da ljudi shvate da njihove svakodnevne odluke imaju značajan uticaj na životnu sredinu (Banjac, 2019).

Mediji mogu igrati ulogu u motivaciji kroz pozitivne priče i inspirativne primere ekološkog delovanja. Prikazivanje pojedinaca, zajednica ili organizacija koje uspešno primenjuju održive prakse može imati snažan uticaj na širu publiku. Ove priče stvaraju uverenje da je ekološko delovanje moguće i da pojedinci mogu napraviti razliku. Na primer, priče o gradovima koji su implementirali sisteme za reciklažu i smanjenje otpada, o školama koje su postale ekološki odgovorne, ili o poznatim ličnostima koje se zalažu za zaštitu životne sredine, mogu inspirisati gledaoce da se i sami angažuju u sličnim akcijama. Mediji omogućavaju širenje ovih priča na globalnom nivou, čime se stvara kolektivna svest i podstiče ljude da slede pozitivne primere. Kroz organizovanje ekoloških kampanja i poziva na akciju, mediji mogu direktno motivisati ljude da učestvuju u ekološkim inicijativama. Kampanje poput „Svet bez plastike“, „Sajam reciklaže“ ili „Dan planete Zemlje“ koriste moć medija da pokrenu masu i podstaknu konkretne akcije – bilo da se radi o čišćenju okoliša, sadnji drveća ili potpisivanju peticija za zaštitu životne sredine. Kroz televizijske, radijske i digitalne platforme, mediji mogu mobilisati ljude da učestvuju u lokalnim i globalnim ekološkim akcijama.

Kampanje takođe često koriste emocionalne pozive kako bi stvorile osećanje hitnosti i značaja. Na primer, korišćenje snažnih slika zagađenja okeana ili izumiranja vrsta može izazvati emotivne reakcije kod gledalaca, što može biti pokretač za preduzimanje konkretnih koraka ka rešavanju tih problema. U savremenom društvu, društvene mreže kao što su Facebook, Instagram, Twitter i TikTok postale su ključni alati za širenje ekoloških poruka i motivaciju na ekološko delovanje. Kroz viralne kampanje, postove, video sadržaje i online peticije, mladi ljudi, ali i odrasli, mogu biti brzo informisani i angažovani na zaštiti životne sredine. Hashtagovi poput #GoGreen, #PlasticFree, ili #SaveTheEarth postaju globalni pokreti koji motivišu ljude da preduzmu akciju, bilo da se radi o smanjenju plastične potrošnje ili podršci ekološkim zakonodavstvima. Kroz interaktivne postove, ekološki sadržaji mogu stvoriti zajednice ljudi koji se međusobno podržavaju i motivišu. Osim toga, društvene mreže omogućavaju brz i lak pristup informacijama i resursima, kao i mogućnost za organizovanje ekoloških događaja ili akcija u stvarnom životu. Ekološke poruke koje koriste emocionalne i motivacione aspekte mogu imati snažan uticaj na ponašanje i stavove dece i odraslih. Kroz snažnu vizualizaciju ekoloških problema i posledica (poput nestanka životinjskih vrsta, zagađenja okeana ili globalnog zagrevanja), mediji mogu stvoriti osećanje hitnosti i nužnosti za preduzimanjem akcije (Cohen & Kelly, 2002).

5. Negativni aspekti i rizici

Iako mediji mogu imati značajan pozitivan uticaj na ekološko vaspitanje i delovanje, postoje i brojni negativni aspekti i rizici koji se javljaju kao posledica njihovog sadržaja, načina prenošenja informacija i uticaja na publiku. Ovi negativni aspekti mogu ugroziti sposobnost medija da ispravno informišu i motivišu ljude da se bave zaštitom životne sredine. Negativne posledice mogu se manifestovati u različitim oblicima – od izobličenja informacija, preko stvaranja ekološke anksioznosti, do smanjenja stvarnog angažmana na ekološkim pitanjima. Jedan od značajnih rizika koji proizilazi iz medijskog sadržaja o ekologiji jeste stvaranje ekološke anksioznosti kod dece i odraslih. Mediji često koriste dramatične slike, teške statistike i apokaliptične narative da bi izazvali emotivne reakcije. Ove slike katastrofe, poput preplavljenih gradova zbog klimatskih promena ili izumiranja životinjskih vrsta, mogu stvoriti osjećaj bespomoćnosti, straha i beznade, naročito kod mlađih generacija koje su emocionalno ranjivije. Iako je važno informisati ljude o ozbiljnosti ekoloških problema, prekomerna fokusiranost na negativne aspekte može izazvati sindrom “ekološke apatije”, gde ljudi postaju emocionalno iscrpljeni i nezainteresovani za delovanje, jer veruju da su problemi preveliki i da ništa što oni rade ne može da napravi razliku. Ovaj fenomen može stvoriti pasivnost, umesto podsticanja konkretnih akcija koje su potrebne za rešavanje ekoloških izazova.

U današnjem medijskom okruženju, koje je zasićeno informacijama, postoji ozbiljan rizik od dezinformacija i poluinformacija. Neke medijske platforme i čak pojedini novinari mogu prikazivati netačne, senzacionalizovane ili čak potpuno izmišljene informacije o ekološkim pitanjima, što može dovesti do stvaranja pogrešnih stavova i predrasuda među publikom. Takvi sadržaji mogu podstaći skepticizam prema naučnim saznanjima i ekološkim inicijativama, umanjujući poverenje u realne i zasnovane ekološke poruke. Dezinformacije takođe mogu stvoriti konfuziju među potrošačima i usmeriti ih ka nepravilnim ili štetnim praksama, kao što su proizvodi koji se reklamiraju kao ekološki prihvatljivi, a zapravo imaju negativan uticaj na životnu sredinu. Još jedan negativan aspekt je komercijalizacija ekološke poruke u medijima. Mnogi komercijalni brendovi koriste ekološke teme kao marketinški alat, što može dovesti do toga da se ekologija prikazuje površno i isključivo u cilju povećanja profita. U ovoj situaciji, ekološke poruke gube svoju dubinu i smisao, postajući samo marketinški trik koji je površinski usmeren na ostvarivanje prodaje. Komercijalizovane ekološke kampanje često previše pojednostavljuju složene ekološke probleme i predstavljaju rešenja koja su lažno predstavena kao “brza i laka” (Levine & Murnen, 2007).

Mediji, naročito oni koji se oslanjaju na emotivno nabijene narative, mogu manipulativno koristiti slike i zvuke kako bi izazvali ekstremne emocionalne reakcije kod gledalaca, često bez nužnosti da se pruže detaljnije informacije o rešenjima. Na primer, slike pretrpanih deponija, uginulih životinja ili zagađenih reka mogu izazvati trenutni emotivni odgovor, ali bez istovremenog usmeravanja na konkretne akcije koje bi ljudi mogli preduzeti, ove slike postaju samo emocionalni trikovi. Ovaj emotivni pritisak može imati suprotan efekat, stvarajući frustraciju i psihološki stres kod dece i odraslih, koji se osećaju nemoćno da reše probleme koji su im prikazani. Sposobnost medija da manipulišu emocijama može tako stvoriti ekološku paralizu – stanje u kojem je osoba toliko preplavljena negativnim osećanjima da postaje pasivna i bezvoljna u vezi sa konkretnim akcijama. Brzi razvoj medijskih tehnologija doveo je do prekomerne stimulacije gledalaca, naročito dece, što može uticati na njihov kognitivni razvoj i sposobnost da se usmjere na dugoročne ciljeve. Mediji koriste brze smene slika, dinamične efekte i intenzivne vizuelne stimuluse, što može smanjiti sposobnost koncentracije na složenije i dublje ekološke poruke. Previše medijskog sadržaja, koji se brzo menja, može stvoriti naviku da deca ne obraćaju dovoljno pažnje na ekološke poruke, jer su previše navikla na brzo promenljive slike i informacije. Time se gubi ozbiljnost ekoloških problema i smanjuje motivacija za delovanje. Iako mediji mogu biti moćan alat za podsticanje ekološke svesti i delovanja, njihov negativni uticaj i rizici ne smiju biti zanemareni. Ekološka anksioznost, dezinformacije, komercijalizacija, manipulacija emocijama i prekomerna stimulacija su problemi koji mogu smanjiti efikasnost medijskog sadržaja u promociји stvarnih ekoloških promena. Da bi mediji imali pozitivan uticaj, potrebno je da budu odgovorni u načinu na koji predstavljaju ekološke probleme, da pružaju tačne informacije, i da motivišu ljude na konkretne akcije koje mogu doprineti zaštiti životne sredine (Pratt & Davies, 2006).

5.1. Prenaglašena dramatizacija i anksioznost kod dece

Mediji imaju značajan uticaj na emocionalni i psihološki razvoj djece. U poslednjim decenijama, ekološki problemi, poput klimatskih promena, zagađenja i nestanka biodiverziteta, postali su česta tema u medijskim sadržajima. Međutim, način na koji se ovi problemi prikazuju u medijima može imati negativne posledice na mentalno zdravlje i emocionalni razvoj djece. Jedan od ključnih problema koji se javlja jeste prenaglašena dramatizacija ekoloških tema, koja može izazvati anksioznost i strah kod mladih gledalaca. Prenaglašena dramatizacija ekoloških problema često se koristi u medijima kako bi se privukla pažnja publike i izazvala emotivna reakcija. Koriste se alarmantne slike, kao što su preplavljeni gradovi, spaljene šume, uginule životinje i razorni efekti klimatskih promena. Ovi dramatični prikazi stvaraju snažnu emocionalnu reakciju, ali često bez davanja konkretnih rešenja ili perspektive koja bi omogućila gledateljima da se osećaju sposobnima da utiču na promene. Iako ovakvi prikazi mogu imati pozitivan efekat na podizanje svijesti o ozbiljnosti ekoloških problema, za decu, koja su još uvek u fazi razvoja, visoka emocionalna intenzivnost može biti previše stresna. Medijska dramatizacija, koja prikazuje ekološke katastrofe u apokaliptičnom svetlu, može stvoriti osećaj beznadežnosti i nemoći (Đorđević, 2021).

Anksioznost, odnosno emocionalna napetost i strah, može biti izazvana stalnim izlaganjem deci sadržajima koji prikazuju ekologiju u negativnom svetlu. Deca, naročito mlađa, nemaju razvijene kognitivne sposobnosti da razdvoje stvarne pretnje od dramatizovanih prikaza, zbog čega im je teško da prepoznaju da su mnoge od prikazanih situacija u medijima preuveličane. Strah od klimatskih promena, globalnog zagrevanja i uništavanja prirodnih resursa može dovesti do toga da deca postanu previše zabrinuta za svoju budućnost. U nekim slučajevima, može se razviti čak i ekološka fobija, stanje u kojem djeca postaju toliko preplavljena strahom od ekoloških katastrofa da ne mogu da se opuste i funkcionišu normalno. Ovaj oblik stresa može negativno uticati na njihovu sposobnost da se koncentriraju u školi, da se igraju sa prijateljima ili da se bave svakodnevnim aktivnostima. Prenaglašena dramatizacija ekoloških problema u medijima može imati i dugoročne negativne efekte na ponašanje i mentalno zdravlje djece. Ekološki stres može se manifestovati kroz potrebu za kontrolom, gde djeca osećaju da moraju da preduzmu konkretne akcije kako bi zaustavila katastrofe o kojima se govori u medijima. Ovaj osjećaj nesigurnosti može ih naterati da razviju osećanje krivice, kao da su oni odgovorni za rešavanje problema koji se čine van njihove kontrole (Bandura, 2001).

Zbog ovog stresa, djeca mogu razviti nerealna očekivanja i prekomernu zabrinutost koja se preliva u svakodnevni život. Na primer, deca mogu postati previše zabrinuta zbog upotrebe plastike, reciklaže ili smanjenja CO2 emisija, što može dovesti do kompulzivnih ponašanja, poput prekomerne brige o reciklaži ili stalnog podsećanja drugih da učine isto. U ekstremnim slučajevima, ovo može izazvati ozbiljne mentalne poremećaje, kao što su anksiozni poremećaji, depresija ili čak posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) ako se emocionalna preplavljenost nastavi duži vremenski period. Kada su deca izložena prenaglašenoj dramatizaciji ekoloških problema, roditelji i vaspitači moraju biti pažljivi u pristupu i tumačenju ovih sadržaja. Roditeljski nadzor je ključan, jer roditelji mogu pomoći deci da razlikuju stvarne ekološke prijetnje od prenaglašenih i često preteranih prikaza u medijima. Važno je da roditelji obezbede balansiranu i pozitivnuedukaciju o ekologiji, koja uključuje realna rešenja i pozitivne primjere kako bi se smanjila anksioznost i omogućilo deci da se osećaju osnaženima u suočavanju sa ekološkim izazovima. Osim toga, psihološko savetovanje i otvorena komunikacija sa decom o ekološkim temama mogu pomoći da se smanji nivo straha i anksioznosti. Deca treba da budu edukovana na način koji im omogućava da shvate da su i oni, kao pojedinci, u mogućnosti da doprinesu rešavanju ekoloških problema kroz pozitivne akcije, kao što su reciklaža, štednja energije ili podrška održivim praksama. Važno je da mediji pruže uravnotežen pristup ekološkim temama, kombinujući informacije o problemima sa konkretnim rešenjima i pozitivnim primerima. Prikazivanje heroja ekoloških inicijativa, uspješnih zajedničkih akcija i stvaranje nade da je promena moguća može smanjiti strah i anksioznost kod djece. Takvi sadržaji mogu im pomoći da se fokusiraju na moć zajedničkog delovanja, a ne na osjećaj bespomoćnosti.

Prenaglašena dramatizacija ekoloških problema u medijima može ozbiljno uticati na emocionalno i psihološko zdravlje djece. Strah, anksioznost i stres, koji proizlaze iz negativnih i preuveličanih prikaza, mogu stvoriti osjećaj beznadežnosti i nemogućnosti da se utiče na promene. Roditelji, vaspitači i mediji moraju biti odgovorni u načinu na koji predstavljaju ekološke teme, pružajući deci uravnotežene, informativne i motivirajuće sadržaje koji im omogućavaju da se osećaju osnaženima i sposobnima da doprinesu zaštiti životne sredine, umesto da se preplave strahom i anksioznošću (Buckingham, 2003).

5.2. Pasivnost i prekomerna konzumacija medija

U savremenom društvu, mediji igraju ključnu ulogu u oblikovanju svakodnevnog života, mišljenja i ponašanja ljudi. Sa porastom upotrebe digitalnih tehnologija, televizije, interneta i društvenih mreža, ljudi, a posebno deca, postaju sve više izloženi različitim vrstama medijskog sadržaja. Iako mediji mogu imati edukativnu vrednost, prekomerna konzumacija medija često dovodi do pasivnosti i mentalne iscrpljenosti, što ima negativne posledice na fizičko, emocionalno i socijalno zdravlje. Pasivnost se može definisati kao nedostatak aktivnog angažovanja u društvenim, obrazovnim i ekološkim pitanjimaili smanjena sposobnost da se preduzmu konkretne akcije. Kada deca i mladi previše vremena provode pred ekranima, bilo da se radi o televiziji, video-igricama, internet pretraživačima ili društvenim mrežama, oni postaju pasivni posmatrači sveta oko sebe, umesto aktivnih učesnika. U kontekstu ekologije, pasivnost se često očituje u nebrizi za zaštitu životne sredine. Iako su deca i mladi ljudi izloženi informacijama o klimatskim promenama, zagađenju i gubitku biodiverziteta, prekomerna konzumacija medija može smanjiti njihovu sposobnost da se angažuju i deluju u cilju rešavanja tih problema. Previše vremena provedenog u virtualnom svetu, bez interakcije sa stvarnim svetom, može dovesti do toga da deca ne razvijaju dovoljno kognitivnih i emocionalnih veština koje bi im pomogle da se aktivno uključe u ekološke inicijative (Stojanović, 2013).

Pasivnost se ne odnosi samo na nedostatak fizičkog angažmana, već i na mentalnu inertnost, koja se javlja kada deca ne koriste svoje kognitivne sposobnosti da procesuiraju informacije iz medija ili da postavljaju kritička pitanja. Na primer, dok deca pasivno gledaju program o ekološkim problemima, oni ne razmišljaju o mogućim rešenjima niti o tome kako mogu doprineti zaštiti životne sredine. Prekomerna konzumacija medija, naročito digitalnih platformi kao što su društvene mreže, video igre i internet sadržaj, povezana je sa brojnim negativnim efektima na mentalno zdravlje, kako kod odraslih, tako i kod dece. Istraživanja su pokazala da prekomerno izlaganje medijima može dovesti do smanjenja koncentracije, anksioznosti, depresije i problema sa snom. Za decu, prekomerna konzumacija medija može rezultirati smanjenjem kreativnosti i sposobnosti za samostalno razmišljanje. Kada deca provode previše vremena gledajući televiziju ili igrajući video igre, umesto da se bave kreativnim aktivnostima poput čitanja, istraživanja prirode ili interakcije sa prijateljima, njihova sposobnost da razmišljaju izvan okvira i razvijaju kreativne ideje postepeno opada. Pasivno konzumiranje sadržaja umesto aktivnog učenja može stvoriti mentalnu inertnost, koja je suprotna od razvoja sposobnosti za rešavanje problema i kritičkog razmišljanja. Takođe, prekomerno korišćenje ekrana, naročito u večernjim satima, može poremetiti biološke ritmove i dovesti do problema sa snom. Nedostatak sna može pogoršati mentalno zdravlje, povećati nivo stresa i smanjiti sposobnost koncentracije, što dovodi do smanjenja kognitivne efikasnosti i produktivnosti.

Uz mentalne efekte, prekomerna konzumacija medija ima i negativan uticaj na fizičko zdravlje. Djeca koja previše vremena provode pred ekranima, umesto da se bave fizičkim aktivnostima na otvorenom, izložena su riziku od gojaznosti, problema sa držanjem tela i kardiovaskularnih bolesti. Sedeći način života koji prati pasivnu konzumaciju medija dovodi do smanjenog fizičkog napora i oslabljuje telesnu koordinaciju. Iako mediji mogu pružiti obrazovne sadržaje o zdravlju, fizičkoj aktivnosti i ekologiji, prekomerna konzumacija često odvlači pažnju od važnih faktora koji utiču na fizičko zdravlje. Na primer, deca koja provode mnogo vremena gledajući ekološke programe možda neće biti motivisana da preduzmu akciju, poput učestvovanja u sportskim aktivnostima na otvorenom, planiranju ekoloških inicijativa ili čak učenju o održivosti kroz praktične aktivnosti. Drugi rizik koji proizilazi iz prekomerne konzumacije medija je socijalna izolacija. Deca koja provode puno vremena online ili ispred ekrana često su manje angažovana u ličnim interakcijama sa vršnjacima, porodicom i zajednicom. Ove deca često gube priliku za razvoj socijalnih veština i empatije, jer nisu izložena stvarnim, ljudskim interakcijama koje su neophodne za emocionalni razvoj. Kroz socijalnu izolaciju, deca gube mogućnost da nauče kako da se ponašaju u grupama, kako da rešavaju konflikte i kako da sarađuju sa drugima. Ovaj nedostatak socijalizacije može ih učiniti emocionalno zatvorenim, što može dovesti do problema u njihovom kasnijem životu, uključujući poteškoće u komunikaciji, smanjenje socijalnih veza i, u krajnjoj liniji, povećanje osamljenosti. Rešenje za problem pasivnosti i prekomerne konzumacije medija leži u balansiranoj upotrebi medija. Roditelji, nastavnici i vaspitači treba da podstiču decu da koriste medije na način koji doprinosi njihovom kognitivnom razvoju i emocionalnom blagostanju, ali i da im omogućuju dovoljno vremena za fizičke aktivnosti, socijalizaciju i kreativnu igru.

Važno je da deca shvate kako da koriste medije kao alat za edukaciju, a ne kao sredstva za izbegavanje stvarnog života. Promovisanje aktivnosti poput porodičnih šetnji u prirodi, volontiranja u zajednici ili učenja o ekologiji kroz praktične aktivnosti može smanjiti rizik od pasivnosti i pomoći deci da postanu aktivni i odgovorni članovi društva. Prekomerna konzumacija medija može dovesti do pasivnosti, mentalne iscrpljenosti, fizičkih problema i socijalne izolacije kod dece. Pasivno konzumiranje sadržaja bez angažovanja može smanjiti sposobnost kritičkog razmišljanja i aktivnog delovanja u društvenim i ekološkim pitanjima. Kako bi se smanjili negativni efekti, potrebno je edukovati decu o balansiranoj upotrebi medija, promovisanju fizičkih aktivnosti, kreativnosti i socijalizacije. Mediji bi trebali biti alat koji doprinosi razvoju, a ne prepreka ka stvaranju angažovanih i zdravih pojedinaca (Ilić, 2018).

Zaključak

Mediji imaju značajan uticaj na psihološki, emocionalni i kognitivni razvoj djece, a njihov uticaj na ekološko vaspitanje postaje sve očigledniji u savremenom društvu. S obzirom na to da deca sve više vremena provode izložena medijskim sadržajima, postavlja se pitanje kako se mediji mogu koristiti kao alat za podizanje ekološke svesti i motivaciju za pozitivne promene, ali i kako se njihov negativni uticaj može minimizirati. Iako mediji mogu imati snažnu edukativnu funkciju, pružajući deci ne samo informacije, već i pozitivne modele ponašanja kroz ekološke inicijative i primere iz stvarnog života, prekomerna konzumacija medija, kao i prenaglašena dramatizacija ekoloških problema, mogu izazvati anksioznost, strah i pasivnost kod mladih ljudi. Prenaglašena dramatizacija često stvara osećaj bespomoćnosti i preplavljenosti, dok pasivno konzumiranje sadržaja smanjuje mogućnost aktivnog angažovanja u rešavanju ekoloških problema. Kako bi se izbegli negativni efekti medijskog uticaja, od ključne je važnosti angažovanje roditelja, vaspitača i učitelja, koji treba da podstiču decu da se kritički odnose prema medijskim sadržajima i da im pomognu u razvijanju balansiranog pristupa medijima. Kroz odgovorno korišćenje medija, deca mogu postati motivisana da prepoznaju ekologiju kao zajednički izazov i da se aktivno uključe u društvene akcije, smanjujući time strah i anksioznost. U budućnosti, ključno je raditi na stvaranju medijskog okruženja koje ne samo da informiše, već i inspiriše mlade ljude da prepoznaju svoje mogućnosti i odgovornosti prema životnoj sredini. Samo kroz harmonizaciju medijskog sadržaja, odgovorno obrazovanje i proaktivno angažovanje medija možemo doprineti stvaranju ekološki osvešćenih i mentalno zdravih generacija koje će biti sposobne da donesu pozitivne promene u svetu.

Literatura

Antić, S. (2012). Medijska kultura i obrazovanje. Beograd: Zavod za udžbenike.
Bandura, A. (2001). Social cognitive theory of mass communication. Media Psychology, 3(3), 265–299.
Banjac, S. (2019). Mediji kao faktor socijalizacije dece u digitalnom dobu. Sociološki pregled, 53(2), 285–302.
Buckingham, D. (2003). Media Education: Literacy, Learning and Contemporary Culture. Polity Press.
Cohen, J., & Kelly, B. (2002). Media Influence on Children's Socialization and the Development of Ecological Consciousness. Journal of Children and Media, 6(2), 11-29.
Đorđević, J. (2014). Ekološko vaspitanje i obrazovanje dece predškolskog uzrasta. Vaspitanje i obrazovanje, 3(1), 25–35.
Đorđević, N. (2021). Medijska pismenost i ekološka svest kod osnovnoškolaca: Psihološki aspekti. Pedagoška stvarnost, 67(3), 123–137.
Giddens, A. (2009). Sociology (6th ed.). Polity Press.
Ilić, M. (2018). Ekološko obrazovanje kroz nastavni i medijski sadržaj. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Jovanović, M. (2022). Psihološki efekti medijskog uticaja na ekološku svest dece. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Kress, G., & van Leeuwen, T. (2006). Reading Images: The Grammar of Visual Design. Routledge.
Levine, M., & Murnen, S. K. (2007). The Role of Media in Developing Environmental Values in Children. Journal of Environmental Psychology, 28(3), 315-323.
Livingstone, S. (2009). Children and the Internet: Great Expectations, Challenging Realities. Polity Press.
Lukić, B. (2011). Ekološka svest i obrazovanje za održivi razvoj u Srbiji. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.
Marković, L., & Savić, T. (2020). Uticaj digitalnih medija na ekološko ponašanje dece predškolskog uzrasta. Psihologija i obrazovanje, 15(2), 45–58.
Milić, V. (2010). Sociologija obrazovanja. Beograd: Zavod za udžbenike.
Nikolić, G. (2016). Uticaj televizije na decu predškolskog uzrasta. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, 41(1), 221–234.
Nikolić, J. (2023). Ekološko obrazovanje kroz medije: Interdisciplinarni pristup. Niš: Univerzitet u Nišu.
Pešikan, A., & Kovačević, M. (2010). Medijska pismenost i obrazovanje u Srbiji: stanje i perspektive. Beograd: Centar za obrazovne politike.
Petrović, A. (2021). Mediji i ekološko vaspitanje dece: Teorijski i praktični pristupi. Beograd: Zavod za udžbenike.
Piaget, J. (1962). Play, Dreams and Imitation in Childhood. Routledge.
Pratt, R., & Davies, J. (2006). Ecological Media Literacy: Teaching Children About Environmental Issues Through Media. Greenleaf Press.
Rideout, V. J., & Robb, M. B. (2019). The Common Sense Census: Media Use by Tweens and Teens. Common Sense Media.
Stojanović, A. (2013). Uloga porodice i vaspitača u razvoju ekološke svesti kod dece. Zbornik radova Učiteljskog fakulteta Prizren-Leposavić, 5, 85–94.
Stojanović, B. (2022). Emocionalni odgovor dece na medijske prikaze ekoloških katastrofa. Psihološka istraživanja, 24(1), 89–102.
Strasburger, V. C., Wilson, B. J., & Jordan, A. B. (2014). Children, Adolescents, and the Media. Sage Publications.
UNESCO. (2011). Media and Information Literacy Curriculum for Teachers. United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization.
Valkenburg, P. M., & Piotrowski, J. T. (2017). Plugged In: How Media Attract and Affect Youth. Yale University Press.
Vulić, T. (2015). Deca i mediji – izazovi savremenog vaspitanja. Pedagogija, 70(1), 130–143.

Sažetak

Related Posts

Komentariši Poništi odgovor