Рекли су ми да нисам зрела

Рекли су ми да нисам зрела,
да сам несигурна и да нећу успјети,
сви су ми то рекли.
Можда сам и била таква,
али само зато што на овом свијету
нико није био довољно храбар
да ми испуни једну једину жељу:
да ме погледа очима човјека.
Жеља је остала у мени годинама,
борила се да дише, да уђе у овај свијет.
Можда не на штиклама,
али да заплеше душом.

Ја нисам она која жели лица пуна суза,
очи које све снимају, осим душе.
Не, нису они фотографи,
него судије. Осудише ме на самоћу.

Доста је тишине – бијесна сам на њу.
јер и оваква ја сам сасвим цијела.
Слушајући приче о дружењу, образовању,
познанствима с људима,
пожељех све то. Зажељех да кажу:
„Устани, буди дио нас, јер и ти си човјек“
Те ријечи осташе мртва слова
на мом бијелом папиру.

Писма пишем, а не знам коме.
Можда себи.
У њима је моја тајна:
како да узмем залогај сунца
које припада свима нама?
Која је то чаролија
помоћу које престају лажне љубави
и нестају невидљиве етикете
налијепљене на чело?

Моје писмо није намирисано,
није нашарано кармином, нити је љубавно.
Оно је тихи проглас
којим желим промијенити свијет.
У овом друштву усију само офарбани људи –
намазани по лицу и души.
А ја боје немам, не волим их.
Таква сам каква сам.
Волим свијет у коме се слободно дише.

Некад ми досаде и риме,
Кога данас занима порука пјесме?
Жалим, али нисам глумац
и не волим људе који глуме
а да им то није посао.
Вјерујем у моћ људскости,
слушам само музику срца
и танану мелодију књига.
Дискриминацију је горко јести сваки дан.
Али ја нисам размажена
да ваздан плачем над судбином.

Гдје се то љубав купује,
и за колико је људи продају?
Има ли искрености у нама?
Сви смо ми грешни,
али љубав је та ријека
што својом водом може прочистити свијет.

Желим само да вам будем иста
јер дишемо исти ваздух,
да не умрем тугујући
јер ме неко повриједио ријечима.
Нисам више мала нити незрела.
Желим да мијењам свијет.
слободно да размишљам,
не желим да ме уједате за душу,
нити да другима навлачим црне облаке.
Желим бити борац за правду.
Можда то већ јесам,
али у сјенци.

Моје пјесме у сјени сијају,
не воле мрак – као ни ја.
Тражимо стално ту нит
која нас све чини једнакима,
без дубоких тонова безобразлука,
без подлости и похлепе.
Жарко желим да умре сва та
бездушност у човјеку.
И све то ја упорно биљежим
на хартији и на страницама моје душе.

Рекоше ми:„За све се буниш.“
Па једино то и јесте тачно.
А да ли би ико чуо за мене
да нисам била таква?
Свако жели своје сунце,
а сви смо под истим рођени,
Свако жели да покрене море
и да отопи планинске зиме,
али мене не грију њихове
празнине ни даљине.

Бездушни људи, хвала вам на лекцији
Коју сам научила, али нисам слиједила.
Сваки човјек има свој пут.
Можда нисам довољно јака за ваше пуцњаве,
душа је преживјела, али тијело слаби.
Расправа са свијетом више ми није драга,
али још имам ту чудну нарав –
да не подносим неправду.
Ја слушам ритам свих срца,
али и у мом постоји мелодија
коју можда нико неће чути
онако како ја желим.

Тражим своје мјесто под капом небеском.
Моји путеви нису исти као ваши,
не носимо исте ципеле,
али свијет нам исти јесте.
Желим да га грлим,
а не да га отимам
вјечито се доказујући околини.
Моје слово тражи пут да вјечно траје,
гласно говорећи о поштењу и миру.
Једном ће утихнути и ваше негативне ријечи
и отужна сажаљења,
а исто ће нас обгрлити сунце
својим топлим рукама.
То сунце ће нам постати огледало душе.

Ето, рекоше ми онда
да мој пут будућности нема,
али, срећом, све прогнозе црне
лагано вода заборава односи.